Pepeo Mahatme Gandija

„Tajms ov Indija”, najveći indijski dnevnik na engleskom jeziku (i najtiražnije dnevne novine na engleskom govornom području – tiraž im je preko 2,5 miliona primeraka) – objavio je minule nedelje neveliku, ali neobičnu informaciju. U njoj se kaže da će 30. januara, na posebnom ceremonijalu u Bombaju, u Arapsko more biti razvejana urna sa pepelom Mohandasa Karamčanda Gandija (1869–1948), ključnog aktera indijske borbe za nezavisnost, ličnosti koja u zemlji ima status sveca i moralne gromade.

Pepeo će biti razvejan baš na 60-godišnjicu njegovog ubistva, koje se dogodilo u prvoj godini indijske nezavisnosti – atentat je izvršio jedan razgnevljeni hindu nacionalista koji nije mogao da mu oprosti „popustljivost” prema muslimanima, koji su u momentu odlaska kolonijalnih gospodara dobili sopstvenu državu, koja počinje da funkcioniše uz stravično etničko čišćenje sa obe strane i najveće izbegličke kolone koje je svet ikad video.

Nepodobni sin

Ali detalj te vesti koji je privukao najveću pažnju jeste da će glavnu ulogu u tom ceremonijalu imati dve unuke Gandijevog najstarijeg sina Hiralala Gandija (1888–1948), koji je umro samo mesec dana pošto se ugasila posmrtna lomača njegovog oca.

Hindu običaj nalaže da se mrtvi spaljuju i da im se pepeo razveje – najidealnije u neku od svetih reka hinduizma – 13 dana posle smrti. Taj ritual treba da obavi najstariji sin – isti onaj koji pre toga treba i da potpali vatru na odru.

U Gandijevom slučaju to nije ispoštovano. Još nije objašnjeno gde je u tim momentima istinske žalosti za celu naciju bio njegov najstariji sin – po nekima je došao na kremaciju, ali u potpuno beslovesnom stanju, po drugima je zakasnio, po trećima nije se uopšte pojavio – tek glavnu dužnost sina prema ocu obavila su dva mlađa sina, Ramdas (1898–1969) i Devdas (1900–1957). Ali čak i da je bio u najboljem mentalnom stanju, Harilal teško da bi bio podoban da se na ovakav način oduži ocu. Njihovi odnosi su u najmanju ruku bili problematični. „Žalim jedino što u životu nisam uspeo da preobratim samo dve ličnosti – Džinaha i Harilala”, ispovedio se svojevremeno Gandi. (Džinah je bio vođa indijskih muslimana koji se kod Britanaca izborio za osnivanje Pakistana).

Indijci su već prihvatili činjenicu, koja sve donedavno nije bila u javnom opticaju, da Mahatma („velika duša”), iako „otac nacije” – nije baš bio idealan roditelj svojim sinovima (imao ih je četvoricu). Na to ih je prošlog leta, upravo uoči proslave 60-godišnjice nezavisnosti, na veoma emotivan način podsetio najpopularniji tamošnji medij – film.

U uvodnim scenama letošnjeg hita iz Bolivuda, čovek sa dugom neurednom kosom doživljava kolaps u tesnoj ulici koju zaliva monsunska kiša. U sledećem kadru, dok leži u jednoj bombajskoj bolnici, nekontrolisano mrmljajući, lekari mu stalno postavljaju jedno pitanje: „Recite nam ime vašeg oca”. „Bapu”, odgovora uporno pacijent koji odbrojava poslednje sate. „Bapu” – „otac” na hindiju, sinonim je za oca sa velikim „O”, oca nacije. Ostatak filma vraća unazad životni put jedne po svemu nesrećne ličnosti, Gandijevog prvog sina, čiji je život protekao u stalnim svađama sa čovekom koji je imao važniju misiju od roditeljske – da na put slobode izvede celu naciju.

Film pri tom ne umanjuje veličinu Gandija, ali ukazuje na njegove ljudske slabosti i u najmanju ruku čudne crte njegovog karaktera koje su se ogledale pre svega u odnosu prema porodici. Gandi se seksa odrekao u 37. godini i njegovi biografi to objašnjavaju grižom savesti izazvanom saznanjem da je njegov otac umro u baš u trenutku dok je on bio u bračnoj postelji sa maloletnom suprugom Kasturbom. On je tada imao samo 18 godina – i tom prilikom je začet Hiralal.

Hiralala će, dok odrasta, mnogi zvati „malim Gandijem”, ali njegovo odrastanje je bilo traumatično, u stalnim nesporazumima sa tvrdoglavim ocem koji, između ostalog, odbija i da mu plati školovanje. Nesporazumi narastaju dotle da on 1911. prekida sve odnose sa porodicom. U jednom momentu prelazi u islam, da bi se potom vratio hinduizmu, vodi neuredan život, postaje alkoholičar i sitan kriminalac. Umro je u jednoj bolnici za tuberkulozu, ali je, kažu, bolovao od sifilisa koji mu je darivala jedna od mnogih prostitutki čije je usluge koristio. „On je možda najveći otac na svetu, ali ja ne mogu da podnesem teret toga što sam njegov sin”, izgovara u jednoj sceni filmski Hiralal rečenicu koja je, verovatno, plod mašte pisca scenarija, ali svakako suština problematičnih odnosa Gandijevih.

Ostaci u 12 urni

Od sve četvorice, Gandiju je najbliži bio najmlađi Devdas, koji je jedno vreme bio i njegov sekretar. A to što se Mahatmin pepeo – jedan deo praha nastao spaljivanjem njegovog tela – razvejava 60 godina posle smrti, ima logično objašnjenje. U zaista velikom šoku i iskrenoj žalosti koja je zavladala posle ubistva „oca nacije”, njegovi ostaci su upakovani u oko 12 urni koje su poslate u sve krajeve Indije: u nedostatku televizije to je tada bio jedini način da najveći broj ljudi neposredno učestvuje u ritualu opraštanja od njega.

Te urne je trebalo da budu vraćene, ali mnoge nisu. Poslednji put Gandijev pepeo je razvejavan 1997. na mestu gde se sveta reka Jamuna uliva u još svetiji Gang – to je učinio njegov praunuk Tušar Gandi. Ta urna je inače nađena u sefu jedne banke na severu Indije.

Ova koja će biti ispražnjena 30. januara bila je u posedu potomaka jednog Indijca koji je bio blizak Gandiju. Upućena je u muzej, ali je zatraženo da se ipak postupi po drevnom običaju. Biće to, kažu, i simbolično pomirenje velikog oca sa odrođenim sinom. Posle 60 godina.