Пепео Махатме Гандија

„Тајмс ов Индија”, највећи индијски дневник на енглеском језику (и најтиражније дневне новине на енглеском говорном подручју – тираж им је преко 2,5 милиона примерака) – објавио је минуле недеље невелику, али необичну информацију. У њој се каже да ће 30. јануара, на посебном церемонијалу у Бомбају, у Арапско море бити развејана урна са пепелом Мохандаса Карамчанда Гандија (1869–1948), кључног актера индијске борбе за независност, личности која у земљи има статус свеца и моралне громаде.

Пепео ће бити развејан баш на 60-годишњицу његовог убиства, које се догодило у првој години индијске независности – атентат је извршио један разгневљени хинду националиста који није могао да му опрости „попустљивост” према муслиманима, који су у моменту одласка колонијалних господара добили сопствену државу, која почиње да функционише уз стравично етничко чишћење са обе стране и највеће избегличке колоне које је свет икад видео.

Неподобни син

Али детаљ те вести који је привукао највећу пажњу јесте да ће главну улогу у том церемонијалу имати две унуке Гандијевог најстаријег сина Хиралала Гандија (1888–1948), који је умро само месец дана пошто се угасила посмртна ломача његовог оца.

Хинду обичај налаже да се мртви спаљују и да им се пепео развеје – најидеалније у неку од светих река хиндуизма – 13 дана после смрти. Тај ритуал треба да обави најстарији син – исти онај који пре тога треба и да потпали ватру на одру.

У Гандијевом случају то није испоштовано. Још није објашњено где је у тим моментима истинске жалости за целу нацију био његов најстарији син – по некима је дошао на кремацију, али у потпуно бесловесном стању, по другима је закаснио, по трећима није се уопште појавио – тек главну дужност сина према оцу обавила су два млађа сина, Рамдас (1898–1969) и Девдас (1900–1957). Али чак и да је био у најбољем менталном стању, Харилал тешко да би био подобан да се на овакав начин одужи оцу. Њихови односи су у најмању руку били проблематични. „Жалим једино што у животу нисам успео да преобратим само две личности – Џинаха и Харилала”, исповедио се својевремено Ганди. (Џинах је био вођа индијских муслимана који се код Британаца изборио за оснивање Пакистана).

Индијци су већ прихватили чињеницу, која све донедавно није била у јавном оптицају, да Махатма („велика душа”), иако „отац нације” – није баш био идеалан родитељ својим синовима (имао их је четворицу). На то их је прошлог лета, управо уочи прославе 60-годишњице независности, на веома емотиван начин подсетио најпопуларнији тамошњи медиј – филм.

У уводним сценама летошњег хита из Боливуда, човек са дугом неуредном косом доживљава колапс у тесној улици коју залива монсунска киша. У следећем кадру, док лежи у једној бомбајској болници, неконтролисано мрмљајући, лекари му стално постављају једно питање: „Реците нам име вашег оца”. „Бапу”, одговора упорно пацијент који одбројава последње сате. „Бапу” – „отац” на хиндију, синоним је за оца са великим „О”, оца нације. Остатак филма враћа уназад животни пут једне по свему несрећне личности, Гандијевог првог сина, чији је живот протекао у сталним свађама са човеком који је имао важнију мисију од родитељске – да на пут слободе изведе целу нацију.

Филм при том не умањује величину Гандија, али указује на његове људске слабости и у најмању руку чудне црте његовог карактера које су се огледале пре свега у односу према породици. Ганди се секса одрекао у 37. години и његови биографи то објашњавају грижом савести изазваном сазнањем да је његов отац умро у баш у тренутку док је он био у брачној постељи са малолетном супругом Кастурбом. Он је тада имао само 18 година – и том приликом је зачет Хиралал.

Хиралала ће, док одраста, многи звати „малим Гандијем”, али његово одрастање је било трауматично, у сталним неспоразумима са тврдоглавим оцем који, између осталог, одбија и да му плати школовање. Неспоразуми нарастају дотле да он 1911. прекида све односе са породицом. У једном моменту прелази у ислам, да би се потом вратио хиндуизму, води неуредан живот, постаје алкохоличар и ситан криминалац. Умро је у једној болници за туберкулозу, али је, кажу, боловао од сифилиса који му је даривала једна од многих проститутки чије је услуге користио. „Он је можда највећи отац на свету, али ја не могу да поднесем терет тога што сам његов син”, изговара у једној сцени филмски Хиралал реченицу која је, вероватно, плод маште писца сценарија, али свакако суштина проблематичних односа Гандијевих.

Остаци у 12 урни

Од све четворице, Гандију је најближи био најмлађи Девдас, који је једно време био и његов секретар. А то што се Махатмин пепео – један део праха настао спаљивањем његовог тела – развејава 60 година после смрти, има логично објашњење. У заиста великом шоку и искреној жалости која је завладала после убиства „оца нације”, његови остаци су упаковани у око 12 урни које су послате у све крајеве Индије: у недостатку телевизије то је тада био једини начин да највећи број људи непосредно учествује у ритуалу опраштања од њега.

Те урне је требало да буду враћене, али многе нису. Последњи пут Гандијев пепео је развејаван 1997. на месту где се света река Јамуна улива у још светији Ганг – то је учинио његов праунук Тушар Ганди. Та урна је иначе нађена у сефу једне банке на северу Индије.

Ова која ће бити испражњена 30. јануара била је у поседу потомака једног Индијца који је био близак Гандију. Упућена је у музеј, али је затражено да се ипак поступи по древном обичају. Биће то, кажу, и симболично помирење великог оца са одрођеним сином. После 60 година.