Konsenzus odluka NATO-a

Za razumevanje dinamike donošenja odluka u NATO-u neophodno je najpre razjasniti šta ovaj savez jeste, a šta nije. NATO nije autonomna organizacija sa sopstvenim vojno-civilnim snagama i nezavisnom spoljnom politikom. NATO je zbir sastavnih delova koji čine politička vođstva, kao i vojni i civilni kapaciteti 28 evropskih i severnoameričkih demokratija. Te zemlje definišu politiku NATO-a. Kada se sve članice konsultuju i usaglase oko određene operacije, svaka članica angažuje određene snage i kapacitete u skladu sa vlastitim željama i mogućnostima. Nacionalne vojne i civilne snage zemalja pojedinačno, koje su se prethodno zajednički obučavale mesecima i godinama, ujedinjuju se u snage NATO-a, ali u isto vreme zadržavaju obeležja i zastave svojih matičnih zemalja.

Svaka članica NATO-a ima jednako pravo glasa. To znači da svaka članica može da predloži, da preuzme vodeću ulogu u debatama, ali i da spreči određeno delovanje alijanse. Ovakav sistem daje disproporcionalno veliki uticaj malim zemljama, zahteva pregovaranje i kompromise i znači da se odluke donose konsenzusom. Ključni princip NATO-a je konsenzus. Uveren sam da je to ,,lepak” koji drži alijansu na okupu, privlači nove članove i zadržava stare. Odluka doneta konsenzusom je dogovor koji su prihvatila politička rukovodstva zemalja članica. Kada se objavi tzv. NATO odluka to u stvari označava kolektivnu volju vlada svih zemalja članica.

To praktično znači da u radu NATO-a nema mnogo glasanja i preglasavanja iako je jedinstvenost neophodna, kao kod, na primer, donošenja odluka o prijemu novih članica. Zemlje članice prethodno se međusobno konsultuju sve dok se ne dođe do odluke prihvatljive za sve. Sve članice se na kraju možda i ne slažu u svim najsitnijim detaljima ali u principu prihvataju osnovnu odluku. Pregovaranje može da potraje, ali može i brzo da se stigne do rezultata jer se predstavnici članica međusobno permanentno konsultuju na redovnim sastancima, po hodnicima, čak i u kafeteriji, i naravno u prestonicama zemalja članica. Princip konsenzusa primenjuje se na svim nivoima i sastancima. Odlučivanje prostom većinom je isključeno. Podeljenost koja može da rezultira zbog ovakvog načina odlučivanja može da dovede u pitanje sprovođenje odluka NATO-a jer operacije potpuno zavise od dobre volje i učešća svake članice.

Neko bi se mogao zapitati kako onda 28 zemalja uopšte ikada postignu konsenzus o bilo čemu? Iz do sada izloženog moglo bi se zaključiti da je ovo veoma haotičan proces. Ne treba gubiti iz vida činjenicu da su se članice obavezale da će aktivno učestvovati u bezbednosnoj arhitekturi alijanse. One streme zajedničkim ciljevima i osnovni fokus nije na nacionalnim interesima. Koncept ,,ujedinjeni u svrsi” olakšava proces donošenja odluka. Veći deo vremena se utroši na rešavanje gorućih pitanja, a ne na debatu o osnovnim principima. Diskusije se najčešće vode na temu ,,kako?” a ne ,,zašto?”. Društvima koja su izašla iz perioda političke nestabilnosti ili ratova ovo može da zvuči kao neverovatna priča, skoro kao bajka. Građani iz ovih zajednica mogu sumnjičavo tvrditi da su ,,zajedničke vrednosti” samo puke reči, a da je realnost nešto sasvim drugo. Ipak, privrženost zajedničkim vrednostima veoma je ozbiljan uslov za članstvo. Nove članice mogu da posvedoče da je od njih zatraženo da demonstriraju ovu posvećenost pre odluke o prijemu. Zbog toga su vojne reforme samo deo sveobuhvatnog procesa. Zemlje kandidati moraju da se posvete takođe i reformama sudstva i zakonodavstva, poštovanju ljudskih prava i mirnom rešavanju sporova sa drugim zemljama.

Na radnom nivou unutar organizacije zemlje učestvuju u procesu donošenja odluka kroz saradnju službenika, kroz izgradnju interpersonalnih veza, poverenja i uticaja, kao i kroz građenje imidža aktivnog i pozitivnog člana u izvršnim telima koja donose odluke. Doprinos pojedine članice ne mora da bude isključivo vojne prirode i može da ima formu koju je članica u stanju da ponudi, kao što je medicinska podrška, transport, tehnička pomoć ili obuka. Ono što je važno jeste da se demonstrira ozbiljna posvećenost zajedničkim akcijama.

Jasnost ovih procesa razvejava nedoumice i gradi poverenje među partnerskim zemljama. Značaj učešća u programu Partnerstvo za mir (PzM) prevazilazi direktne koristi od modernizacije, obuke i unapređenja saradnje. Iako članice PzM ne učestvuju u procesu odlučivanja i nemaju isti pristup informacijama u NATO-u, bolje su informisane o stavovima, politici i odlukama, a njihov glas se u alijansi jače čuje.

U dugogodišnjem radu sa javnim mnjenjem u više zemalja naslušao sam se stereotipa da SAD kontrolišu NATO. Moji argumenti, argumenti američkog diplomate, verovatno vam neće biti jako uverljivi. Prava adresa za sumnjičave su diplomate drugih zemalja NATO-a, onih članica koje su se nedavno pridružile ali i onih koje su u organizaciji više od 60 godina. U organizaciji, koja je osnovana na principima konsultacija, konsenzusa, kompromisa, zajedničkih ciljeva, otvorenosti i u kojoj svaka zemlja članica ili grupa članica može efikasno da blokira konkretne akcije čitave organizacije, svaki pokušaj bilo koje zemlje da ,,natera” druge da deluju protivno svojoj slobodnoj volji osuđen je na propast.

šef Odeljenja za javnu diplomatiju ambasade SAD u Beogradu