Vera ništa ne oduzima geniju

Specijalno za „Politiku” iz Firence

Vatikan se poslednjih meseci brižljivo pripremao za ovaj sastanak. Još početkom septembra, na stranicama vatikanskog dnevnika „Oservatore romano”, nadbiskup Đanfranko Ravazi, predsednik Papskog saveta za kulturu, objasnio je želju Svete stolice da „ponovo lansira savez između umetnosti i vere”.

Nesumnjivo, ovom odlukom Vatikan lansira svojevrsnu kampanju na jednom trenutno najneprijateljskije nastrojenom području u odnosu na katoličku crkvu: terenu savremene umetnosti – oblasti gusto „naseljene” papama okruženim falusima (kao npr. ostvarenje američke grupe Gran Fury na Bijenalu u Veneciji 1990, gde se pored papine fotografije našla slika sa falusom u erekciji), Madonama koje plaču spermu (2007, izložba – spektakl istoimenog naziva u Bolonji, otkazana i proglašena strašnim bogohuljenjem), poslednjim večerama sa apostolima koji masturbiraju (slika Alfreda Hrdličke – homoerotična verzija „Poslednje večere”, prisutna na izložbi u bečkoj katedrali 2008, nakon burnih protesta, uklonjena je), kao, između ostalih, i Katelanovim raspetim ženama i Kipenbergerovom razapetom žabom (kontroverznom skulpturom izloženom u muzeju u Bolzanu 2008, koju je papa Racinger proglasio bogohulnom).

Bez izraelskih „musketara”

Osvrćući se na stanje današnje umetnosti, opterećene kako pravim tako i nameštenim religioznim skandalima (sa osnovnim ciljem da se o njima priča), Ravazi uočava da je „umetnost napustila koncepciju prema kojoj umetničko delo oličava transcendentnu viziju bivstvovanja da bi se, umesto toga, posvetila autoreferencijalnim istraživanjima, takođe orijentisanim u provokativnom smeru”. 

Direktor Vatikanskih muzeja Paoluči je precizirao da svrha ovog bliskog susreta nije da nagovori umetnike da postanu „proizvođači svete i liturgijske umetnosti”, iako bi to u nekom slučaju moglo da predstavlja buduću evoluciju.      

 Konačno, 21.novembra, u Sikstinskoj kapeli, pod svodom oslikanim legendarnim Mikelanđelovim freskama, od 500 pozvanih, bilo je prisutno (samo) oko 260 umetnika (najviše Italijana). Među onima koji, iako su primili papin poziv, nisu došli u Vatikan, nalaze se Amos Oz, David Grosman i Abraham Jehošua. Prema pisanju izraelske štampe, tri musketara izraelske literature nisu politički motivisali razloge izostanka; tako je Oz obrazložio da je već ranije taj dan „rezervisao” za važne porodične obaveze.

Na  sastanku, između ostalih, bili su: Danijel Libeskind, Santjago Kalatrava iz sekcije arhitektura, Mimo Paladino, Arnaldo Pomodoro, Janis Kunelis, za oblasti slikarstva i skulpture. Pored književnika: Klaudija Magrisa, Alberta Bevilakve, Margaret Mazantini, Suzane Tamaro, iz pozorišnih, filmskih i baletskih sfera došli su režiseri Franko Zefireli, Mario Moničeli, Liliana Kavani, Nani Moreti (koji se, uz blagoslov monsinjora Ravazija, priprema za snimanje filma o depresivnom papi), Piter Grinavej i Robert (Bob) Vilson, balerina Karla Frači, glumci Irena Papas, Monika Gveritore i Serđo Kastelito, kao i muzičari: Enio Morikone, Andrea Bočeli, Rikardo Kočante...  

U svojoj besedi, papa Racinger je uputio svojevrsni apel umetnicima za jedinstvom i pomirenjem, naglasivši da „vera ništa ne oduzima geniju”. Umetnici su „čuvari lepote”koji, zahvaljujući talentu, „imaju mogućnost da se obrate srcu čovečanstva, da dodirnu individualni i kolektivni senzibilitet”, rekao je Benedikt XVI.

Za Racingera, „ljudski rod može da živi bez nauke, može da živi bez hleba, ali jedino bez lepote ne bi mogao da preživi, zato što ne bi bilo ništa više da se čini na svetu. Cela tajna je tu, čitava istorija je tu”.

Milovanje posle šamara

„Ministar” Ravazi još početkom ove godine zvanično je najavio učešće Vatikana na sledećem Bijenalu u Veneciji (2011), pa bi se i ovaj sastanak mogao protumačiti kao uvertira u buduće konkretne dogovore sa umetnicima, naročito imajući u vidu ono što je tom prilikom izjavio: „Mislim da naš paviljon može biti sastavljen od malog broja umetnika sa svih kontinenata... Među umetnicima koje ja poštujem,zbog njihovog simboličnog istraživanja,nalaze se, na primer, Amerikanac Bil Viola, Indijac Aniš Kapur, umetnik grčko-italijanskog porekla Janis Kunelis”. Između njih,Bil Viola je onaj koji se sa svojim delima „The emergence” (2002) i „The passions” (2003) možda najviše približio duhovnim i simboličnim sadržajima.Ali, imajući u vidu da je proslavljeni video umetnik Bil Viola, u polemici sa izvesnim „političkim” pozicijama Vatikana, odbio papin poziv za prošlonedeljni susret, njegovo učešće u vatikanskom paviljonu, barem za sada, nije sigurno.

Evo i nekoliko komentara koji su se čuli nakon papine besede. Izraelski režiser Samuel Maoz (dobitnik „Zlatnog lava” na ovogodišnjem filmskom festivalu u Veneciji za film „Liban”) izjavio je: „Čini mi se da je papa rekao veliko ne mržnji i ratu i veliko da ljubavi i umetnosti”, dok je njegov italijanski kolega po struci Đuzepe Tornatore (čiji je poslednji film „Baria” takođe prikazan na 66. venecijanskoj Mostri) dodao: „Papin govor je kao milovanje kulture u periodu kada kultura dobija samo šamare”.