Вера ништа не одузима генију

Специјално за „Политику” из Фиренце

Ватикан се последњих месеци брижљиво припремао за овај састанак. Још почетком септембра, на страницама ватиканског дневника „Осерваторе романо”, надбискуп Ђанфранко Равази, председник Папског савета за културу, објаснио је жељу Свете столице да „поново лансира савез између уметности и вере”.

Несумњиво, овом одлуком Ватикан лансира својеврсну кампању на једном тренутно најнепријатељскије настројеном подручју у односу на католичку цркву: терену савремене уметности – области густо „насељене” папама окруженим фалусима (као нпр. остварење америчке групе Гран Фурy на Бијеналу у Венецији 1990, где се поред папине фотографије нашла слика са фалусом у ерекцији), Мадонама које плачу сперму (2007, изложба – спектакл истоименог назива у Болоњи, отказана и проглашена страшним богохуљењем), последњим вечерама са апостолима који мастурбирају (слика Алфреда Хрдличке – хомоеротична верзија „Последње вечере”, присутна на изложби у бечкој катедрали 2008, након бурних протеста, уклоњена је), као, између осталих, и Кателановим распетим женама и Кипенбергеровом разапетом жабом (контроверзном скулптуром изложеном у музеју у Болзану 2008, коју је папа Рацингер прогласио богохулном).

Без израелских „мускетара”

Осврћући се на стање данашње уметности, оптерећене како правим тако и намештеним религиозним скандалима (са основним циљем да се о њима прича), Равази уочава да је „уметност напустила концепцију према којој уметничко дело оличава трансцендентну визију бивствовања да би се, уместо тога, посветила аутореференцијалним истраживањима, такође оријентисаним у провокативном смеру”. 

Директор Ватиканских музеја Паолучи је прецизирао да сврха овог блиског сусрета није да наговори уметнике да постану „произвођачи свете и литургијске уметности”, иако би то у неком случају могло да представља будућу еволуцију.      

 Коначно, 21.новембра, у Сикстинској капели, под сводом осликаним легендарним Микеланђеловим фрескама, од 500 позваних, било је присутно (само) око 260 уметника (највише Италијана). Међу онима који, иако су примили папин позив, нису дошли у Ватикан, налазе се Амос Оз, Давид Гросман и Абрахам Јехошуа. Према писању израелске штампе, три мускетара израелске литературе нису политички мотивисали разлоге изостанка; тако је Оз образложио да је већ раније тај дан „резервисао” за важне породичне обавезе.

На  састанку, између осталих, били су: Данијел Либескинд, Сантјаго Калатрава из секције архитектура, Мимо Паладино, Арналдо Помодоро, Јанис Кунелис, за области сликарства и скулптуре. Поред књижевника: Клаудија Магриса, Алберта Бевилакве, Маргарет Мазантини, Сузане Тамаро, из позоришних, филмских и балетских сфера дошли су режисери Франко Зефирели, Марио Моничели, Лилиана Кавани, Нани Морети (који се, уз благослов монсињора Равазија, припрема за снимање филма о депресивном папи), Питер Гринавеј и Роберт (Боб) Вилсон, балерина Карла Фрачи, глумци Ирена Папас, Моника Гвериторе и Серђо Кастелито, као и музичари: Енио Мориконе, Андреа Бочели, Рикардо Кочанте...  

У својој беседи, папа Рацингер је упутио својеврсни апел уметницима за јединством и помирењем, нагласивши да „вера ништа не одузима генију”. Уметници су „чувари лепоте”који, захваљујући таленту, „имају могућност да се обрате срцу човечанства, да додирну индивидуални и колективни сензибилитет”, рекао је Бенедикт XVI.

За Рацингера, „људски род може да живи без науке, може да живи без хлеба, али једино без лепоте не би могао да преживи, зато што не би било ништа више да се чини на свету. Цела тајна је ту, читава историја је ту”.

Миловање после шамара

„Mинистар” Равази још почетком ове године званично je најавио учешће Ватикана на следећем Бијеналу у Венецији (2011), па би се и овај састанак могао протумачити као увертира у будуће конкретне договоре са уметницима, нарочито имајући у виду оно што је том приликом изјавио: „Мислим да наш павиљон може бити састављен од малог броја уметника са свих континената... Међу уметницима које ја поштујем,због њиховог симболичног истраживања,налазе се, на пример, Американац Бил Виола, Индијац Аниш Капур, уметник грчко-италијанског порекла Јанис Кунелис”. Између њих,Бил Виола је онај који се са својим делима „Тhe emergence” (2002) и „Тhe passions” (2003) можда највише приближио духовним и симболичним садржајима.Али, имајући у виду да је прослављени видео уметник Бил Виола, у полемици са извесним „политичким” позицијама Ватикана, одбио папин позив за прошлонедељни сусрет, његово учешће у ватиканском павиљону, барем за сада, није сигурно.

Ево и неколико коментара који су се чули након папине беседе. Израелски режисер Самуел Маоз (добитник „Златног лава” на овогодишњем филмском фестивалу у Венецији за филм „Либан”) изјавио је: „Чини ми се да је папа рекао велико не мржњи и рату и велико да љубави и уметности”, док је његов италијански колега по струци Ђузепе Торнаторе (чији је последњи филм „Бариа” такође приказан на 66. венецијанској Мостри) додао: „Папин говор је као миловање културе у периоду када култура добија само шамаре”.