Politički problemi izazvani gužvom u saobraćaju

Prvi susret sa Matijom ostao mi je u sećanju, kao slika jednog vremena, jednog čoveka – pesnika, i jednog sunčanog dana, početkom sedamdesetih godina prošlog veka.

A vreme je te jeseni bilo sunčano i smutno, obnavljale su se hajke na „domaće i strane izdajnike”, nagoveštavale prve ozbiljne nacionalne podele, sa sve glasnijim zahtevima za „visokim stepenom državnosti”, uz kuloarske priče da je na pruzi prema moru, negde u krševitim predelima Dalmacije, ponovo pokušan atentat na Broza; neka emigrantska organizacija je bila namerna da digne u vazduh Plavi voz, međutim, kao i nekoliko puta ranije, snage Državne bezbednosti su bile brže, teroristi su likvidirani...

Šta je od šaputanja bila istina, a šta dobro osmišljena priča Odeljenja za informacije i dezinformacije, sa zadatkom da se održi „visoki stepen budnosti”, nikad se nije tačno saznalo, ali, opreznost se povećala, a „teroristi” svih vrsta, boja, profesija i ubeđenja, bili su obavešteni šta ih čeka ako krenu prema Brozu, simbolu revolucije, mira, prosperiteta, obožavanom do bola onih koji su mislili da je reč o zabludi i prevari.

I baš tih meseci kad se budnost svih boračkih, antifašističkih, afežeovskih, partijskih i državnih institucija postrojila u borbene redove, očekujući bilo kakav napad na „tekovine revolucije”, Matija je u revijalnim novinama, nalik današnjem tabloidu, objavio dopis pod pseudonimom u rubrici „Pisma čitalaca”, predlog jednog građanina kako da se reši problem gužvi u javnom prevozu, i olakša putovanje radnog naroda do posla, bez bojazni po život prilikom ulaska i izlaska iz autobusa, trolejbusa, tramvaja...

U tom pismu „čitalac” popularnog tabloida predlaže da se saobraćajni problem reši tako što će svi penzioneri ostajati kod svojih kuća tokom dana, da ne šetaju bez razloga u kritičnim satima, vozikaju se da im prođe vreme, jednom rečju, prave nepotrebnu gužvu upravo kad radni narod žuri na svoja radna mesta da ostvari još jedan socijalistički podvig... Te bi tako, pisao je „građanin” svom omiljenom tabloidu, gužve nestale, radni narod bi sedeo u gradskom prevozu, a penzioneri bi, tek predveče, mogli da odlaze u grad i šetaju kad se umorni ljudi odmaraju... Ništa jednostavnije.

Pubrika „Pisma čitalaca” bila je poznata po „neobičnim predlozima”, objavljivana su raznorazna „ekscentrična” razmišljanja, koja su izazivala smeh kod čitalaca, zabavu po kafanama i klubovima, uz neskriven podatak da je većinu tih „problematičnih pisama” napisao Matija Bećković, pod pseudonimima, jer mu je ime bilo „nezgodno” za objavljivanje bilo gde, i bilo kad.

Međutim, ovo pismo, sa predlogom o najboljem, najpraktičnijem rešenju saobraćajne gužve, koje je bilo, zapravo, upućeno penzionerima – borcima, izazvalo je bes svih oslobodilačkih organizacija, udruženja, uz reči revolta koje se do tada nisu čule za tako nešto. Pošto su borci saznali ko stoji iza uvredljivog predloga, tačnije, iza izmišljenog potpisa, organizovane su tribine, partijski sastanci, skupovi zavičajnih udruženja po poreklu, planinama, rekama, divizijama, mestima ranjavanja, težinama povreda, brojem izginulih drugova širom Jugoslavije, sa brojem udovica i siročadi, sve što je „nadripesnik” izvređao, omalovažio, ponizio i izrugao, kao „neprijatelj naroda” i sin čuvenog četnika „zlikovca”, oficira Dražine „bande krvnika, izdajnika, okupatorskih saradnika, bradatih koljača koji su pobili hiljade i hiljade nedužnih civila, ranjenih rodoljuba”...

(/slika2)Sin četnika se usudio da penzionerima – većinom borcima sa ožiljcima iz NOB-a, predlaže, savetuje, da ostanu tokom dana kod svojih kuća, da ne prave gužve po javnom prevozu, da dopuste radnim ljudima da na miru putuju do preduzeća i fabrika, kao da su oni – penzionisani borci i prvoborci, jedini problem za red u saobraćaju, koji omogućava bolji razvoj društva o kome su sanjali tokom sedam ofanziva, u kojima su njihovi drugovi ostavili živote, pevajući i ginući u jurišima za slobodu, kojoj se sad ruga sin onoga koji ih je ubijao...

Odgovor boraca je bio u svim „ozbiljnim novinama”, na televiziji, radiju... Nadmetali su se u pretnjama, podstrekavajući osvetu sa mogućim dobijanjem još jednog ordena na prvomajskom reveru.

Jedna šala u „alternativnim” novinama poprimila je zaumne razmere hajke protiv jednog pesnika, i svih koji su mislili slično, a ima ih na hiljade, samo što se još nisu oglasili... „Sile mraka” se ponovo bude, ustaju, dižu glas i traže „reviziju na staro, nazadno, preživelo, mračno”...

Po čaršiji se proneo glas da će Matija „ovog puta” biti uhapšen, i da će se na njemu slomiti kola za sve zabranjene predstave, filmove, slikarske izložbe, časopise...

U Klubu književnika se licitiralo o dužini robije, i o načinu izvršenja „smrtne presude”, ako do nje dođe... Pojedina, pripita sabraća po peru, uz ponekog „spoljnjeg saradnika policije”, licitirala su visinu moguće kazne, proporcionalnu količini pića i netrpeljivosti u odnosu na sopstveni neuspeh, nedar, nepostojanje.

Matija je stajao na uglu Zmaj-Jovine, preko puta čuvene kafane „Smederevo”, pričajući nešto „smešno” nekom starijem čoveku, dok su ga prolaznici posmatrali, čudeći se, verovatno, zašto je na ulici, odakle mu hrabrost da se pojavljuje u po bela dana, zašto se ne skriva dok hajka ne prođe... Da li to on izaziva sudbinu, ili je neoprezno hrabar, ili mu je već svejedno šta će mu se desiti...

Penjući se Zmaj-Jovinom ulicom prema Knez-Mihailovoj, i Akedemiji za pozorište, film..., gledao sam pesnika – čije sam stihove voleo i nameravao da pretočim u dramsku formu kao student „scenskog” fakulteta, pitajući se šta ja to studiram, kojim poslom ću da se bavim, koja je cena ispisivanja bilo čega što nije „na liniji”, kakav je to život ako svaka dokona sakaluda može da te napadne i osudi, da ti kaže kako bi mogao biti skraćen za ono iznad ramena, ako se „pređe mera” ustaljenog govora, partijskog reda, ljudožderskog idolopoklonstva i običaja „krčkanja neprijatelja”... Osvrnuo sam se nekoliko puta – Matiju još nisam poznavao, gledajući ga u (uvek) elegantnoj građanskoj „nošnji”, kako se i dalje osmehuje, šali, gestikulira i priča, kao da je sunčan dan svima isti, i njemu i ljudima koji ga u prolazu gledaju, čudeći se, odakle i on na ulici, kad mu prete oni koji imaju pravo da nose trofejno oružje i kad nisu godišnjice oslobođenja, proboja, parada, i po neke svadbe...

Matiju ću upoznati, ubrzo, u klubu Ateljea 212, kad je došao na jedan od čestih susreta sa Mihizom, čovekom – enciklopedijom, koji je okupljenim umetnicima „držao predavanja” o značaju zabranjenih knjiga, Mićinoj neodržanoj izložbi, ruskoj samizdat literaturi, autentičnom piscu Tihog Dona, belom oficiru, u čijem džepu je pronađen rukopis, prvog toma, pa se u drugom delu, koji je (zaista) pisao Šolohov, vidi da su to dva pisca, dva kvaliteta, kao nebo i zemlja...

Sve se ovo događalo pre trideset sedam-osam godina, kad sam bio mlad, na početku posla sa „sedam kora”. Danas, već u „poznim godinama”, pitam se kako bih reagovao, kada bi neki „mladi pesnik” napisao u nekom tabloidu , da „stariji” ne treba da izlaze iz kuća pre mraka, dok radni narod putuje, žuri, muči se po gužvama saobraćajnog pakla... I dolazim do zaključka da je moj prijatelj, Matija, onih godina dobro prošao; sve se završilo samo na pretnjama... A danas? Šta bi, danas, bilo?