U Živandi sviće samo za Vojislava

Leposavić – Jedno selo, jedan čovek. Podno samih vrhova planine Rogozna, u selu Živandi, samuje Vojislav Babić, koji je već uveliko prevalio devedesetu. Rođen je 1915. godine, u matičnim knjigama vodi se kao najstariji žitelj opštine Leposavić. Već 50 godina dane u planini provodi sam. Supruga mu je umrla mlada, a petoro dece skućilo se što u Leposaviću, što po Srbiji.

Najbliži komšija je od njegove kuće udaljen sat brzog hoda, u selu Grebna, a približno toliko ima i do sela Plakaonica, Duboka... Do Živande stižu samo oni koji su se ka tom opustelom selu s namerom uputili izlokanim putem, iz pravca sela Gnježdane, gde su Vojislavljeva deca učila školu, ili iz pravca Crnca, preko ledina koje su ostale iza posečenih šuma.

Iz kuće čatmare, na kojoj je broj 35, pokrivene dotrajalim crepom, izlazi Vojo Babić, nasmejan, obradovan gostima. Poziva nas da sednemo na dve dvorište klupe, prekrivene kožuhom, dok se s visova Rogozne diže gusta magla. Tek probija sunce, otud s kopaoničke strane.

– Dobro došli, sad ću da pristavim kafu – govori vitalna starina, po pokretima rekao bi čovek da mu je barem 20 godina manje. Na tu našu konstataciju, kaže da ga pomalo muči pritisak, a i noge su mu nekako otežale.

– Nije to ništa, pa rođen sam samo godinu pošto su Turci odavde otišli – ističe Vojo, dok pogledom prelazi preko Rogozne. Ove krajeve, kaže, Albanci nisu naseljavali, Živanda je nadomak administrativne granice sa Srbijom, u daljini se i naziru pojedina novopazarska sela.

– Navikao sam na samoću. Kad mi baš zafale ljudi, siđem do najbližih sela. Poteram ovce, pa polako. Ako mi šta ustreba, zaputim se u Leposavić – kaže deda Vojo, a onda priča lagano skrene ka prohujalim vremenima kada se mnogo radilo, oralo, kopalo, želo, po 100 ovaca u toru bilo, po 30 goveda. Unazad nekoliko godina, kaže, od svega je ostavio samo deset ovaca. Tu je i šarplaninka, kojoj je dao ime Čobanica. Tog psa mu je Kfor poklonio.

– Imao sam sve što se poželeti može. Od žita, kukuruza, voćaka, a ovde u ovoj bašti samo što kafa nije uspevala. Iz košnica sam vadio i po stotinu kilograma meda. Sada sam sve pčelinjake zatro. Ni petao se ujutru ne oglašava, zatro sam i kokošinjac, a što bi i kukurikao, kad sunce ovde samo za mene jednog sviće. Društvo mi prave ovaj pas, mojih 10 ovaca, a i televizor, koji, doduše, više ne radi nego što radi – nastavlja Vojislav, dodajući da mu nije teško da sebi kuva, umesi hleb, usiri mleko... Odeću pere na bunaru, jer već četvrtu godinu nema vodu u kući.

– Duboku starost sam dočekao baš zahvaljujući mleku i belom smoku. U frižideru, sad otkako ne muzem ovce, uvek imam bar najmanje pet litara mleka. Malo i prištedim, jer ne mogu često dole u varoš, ali svakog jutra obavezno po litar popijem, a toliko i pred noć. Volim slatko, pa ponekad sebi umesim slatku pogaču. Nikada nisam popio običnu vodu. Uvek zašećerenu – otkriva nam Vojislav.

Biljana Radomirović