Jako rado sam čitao Frojda

VIŠE OD SPORTA
Igor Mandić je hrvatski pisac, esejista i kritičar. Ali, to nije sve kad je reč o ovom čoveku oštrog pera i sveže misli. Jer, on je i jedan je od najznačajnijih polemičara na prostorima one Jugoslavije, a svojim odnosom prema pisanoj i izgovorenoj reči, izborio se i za status posebne ličnosti na hrvatskoj i srpskoj javnoj sceni.

Rođen je 20. novembra 1939. godine u Šibeniku u braku Emila i Ade.

Osnovnu školu započeo je u rodnom gradu, a 1948. školovanje je nastavio u Splitu. Porodica se tamo preselila, jer je ostala bez knjižare i papirnice koju im je nova vlast nacionalizovala.

Studije komparativne književnosti završio je 1963. godine u Zagrebu.

Od 1970. do danas objavio je tridesetak knjiga. To su eseji, muzičke i književne kritike, feljtoni, polemike, dve autobiografske,

jedna antologija i jedna kulinarska. Knjigu kuvarskih recepata, „Bračnu kuhinju”, je pisao u saradnji sa suprugom.

Od 1967. godine je u braku sa Slavicom. Imali su kćerku jedinicu, Adu, koja je 2004. godine, tragično umrla u 36-toj godini.

Kad ste se zaljubili u pisanu reč?

Od rođenja. Jer, praktično sam rođen na knjigama. Moj otac je bio knjižar. Ispod mog divana, mog kreveta, na kome sam spavao, bile su knjige. Tako da prve stvari koje sam dohvatao nisu bile igračke nego knjige.

Šta je bio temelj vašeg školskog obrazovanja?

Klasična gimnazija u Splitu. Bio sam tu osam godina u kontinuitetu. Pet godina sam učio latinski, tri grčki, plus francuski i italijanski. Zatim sam otišao na Filozofski fakultetu u Zagreb, na odsek komparativne književnosti. Diplomirao sam u roku.

Kog profesora posebno pamtite?

To je, pokojni, Ivo Krešić, profesor hrvatskog i srpskog jezika. On je, u splitskoj klasičnoj gimnaziji, bio moj veliki, sjajni putokaz u životu. Ivo mi je otkrio masu literature, i to one pozitivne, koja me oblikovala.

Da li ste u tom periodu imali vremena za Frojda?

Kako da ne. Vrlo rano sam čitao „Tumačenje snova”. Bilo je to ono staro izdanje beogradskog izdavača Gece Kona. Sigmund Frojd je pri tumačenjima snova, svojim psihoanalizama, „vukao” mnoge „događaje” iz snova ka seksualnosti. Tako sam skupljao i ta znanja. To sam jako rado čitao.

Koliko ste primenjivali stečeno seksualno znanje?

Nimalo. Kao dečak od petnaest, šesnaest godina, bio sam neuk i bez prilika. Živeo sam u jednoj prilično potisnutoj i dosta klerikalnoj, plus dogmatizovanoj sredini hrvatske provincije, kakav je bio Split i Dalmacija uopšte. I tu su se moji hormoni vrlo loše mogli razviti i doći do izražaja. Tako je to bilo u vreme moje rane mladosti.

Na kom mestu vam je tada bila crkva?

Majka me terala da idem u crkvu, a otac je bio ravnodušan. Nije bio vatreni ateista, pa je puštao majku da samnom radi šta hoće. Do četrnaeste godine majka me terala da učinim ono što bi, u tom konvecionalnom hrišćanskom vaspitanju, trebalo učiniti. Posle toga sam se prepuštao drugim strastima, idejama i mišljenjima. I sve to zahvaljujući literaturu koju mi je dao profesor Krešić.

Koliko ste tada bili u sportu?

Kao srednjoškolac sam se intenzivno bavio gimnastikom i dizanjem tegova. Bio sam jedan od prvih bildera u Splitu. Razvijao sam telo na spravama, a svaki mišić još posebnim vežbama. Gimnastika je bila moja velika ljubav. Bio sam čak i vođa te naše gimnastičke ekipe. Mi smo, u skromnim uslovima, radili na spravama kao da nam je to jedino životno opredeljenje.

A kako je bilo u Zagrebu?

Nastavio sam da se bavim i gimnastikom u istom ritmu i u Zagrebu, kao u Splitu. U Zagrebu smo imali prostor u dvorani Partizana, a tu je danas izdavačka kuća „Profil”. Bio sam tu dve godine. Uz intenzivne vežbe vodio sam i jednu grupu rekreativaca. A sledeće dve godine sam se potpuno predao samo studijama.

I to je bio kraj vašeg sporta?

Ne, ne... Posle završetka fakulteta, kad sao otišao na odsluženje vojnog roka u Bileću, opat sam se vratio gimnastici i bildovanju. Činio sam to tako manijakalno da sam i slobodno vreme provodio u sali za vežbanje, a ne u Bileći ili Trebinju, kao svi ostali vojnici. Veoma sam voleo fizički napor. Ali, nikad nisam voleo igre, posebno ne igre loptom. Čak ih i potcenjujem. Smatram ih infatilnim. A danas sam potpuno van svih sportskih zbivanja. Naravno, ne smatram šetnje nekom aktivnošću. To je sport za „mrtvace”.

Šta ste sve radili u vreme studija?

U početku sam se izdržavao nekim fizičkim poslovima, preko studentskog servisa, dok nisam shvatio da moram raditi glavom, a ne rukama. Tada sam se ubacio u studentske novine i kulturne stranice ostalih nedeljnika i časopisa. I počeo sam da objavljujem svoje radove. Tada se to pristojno plaćalo. Direktno na ruke!

 Šta je bilo presudno da se odlučite za Slavicu?

Njena lepota i seksepil. To je jasna stvar. Ona je studirala i apsolvirala medicinu u toku našeg upoznavanja i zabavljanja, a kad smo se venčali, dobili smo dete, i ona je ostavila studije.

Šta ste naučili od Slavice, a šta ona od Vas?

Ona ima neverovatnu sposobnost da svaku situaciju sagleda i iz drugog ugla. U tome mi mnogo pomaže. Retko kad može da pogreši u procenama situacije. A ja sam njoj ponudio neku širinu obrazovanja, lektiru i sve u tom smislu. To nije bog zna šta, ali njoj se dopalo.

Da li u Beograd dolazite i zbog Srpkinja?

To jesam rekao, ali samo da bih poništio sva hrvatska pitanja i konstatacije da u Beograd dolazim zbog nekakve moje jugonostalgije ili zbog nekakvih mojih veza sa nekim zaverenicima... A niko nije želeo da pretpostavi, ili zamisli, eventualnu mogućnost da u tome imam potpuno ljudske razloge. Ova priča, o mojoj vezi sa Srpkinjama, bila je moj vic, koji mi se sad obija o glavu.

U kojoj su vezi hrana i erotika?

Napisao sam, sa Slavicom, knjigu recepata „Bračna kuhinja”. Ipak, za vezu hrane i erotike nemam recept, ali imam iskustvo. A ono mi kaže da hrana i erotika mogu da budu u dobroj vezi sa nekom osobom, kad se slažu eros kuhinje i eros kreveta, ali to ne može da traje dugo.

Po čemu se prepoznaju erotične žene?

Po posebnoj vrsti šarma, određenom koketiranju ili, što kažu Francuzi; „Je ne sait pas deqoies” (Ne znam po čemu ). Teško je to reči dok se ne proba.

 Šta se sad značajno događa u hrvatskoj kulturi...

Bio sam i na zagrebačkom sajmu knjiga. Naravno, ni po čemu nije ličio na beogradski koji je veći i posećeniji. Ipak, i ovo u Zagrebu je bio jedan novi povratak knjigama.

...politici...

Sad je predsednička kampanja. Izbori su krajem decembra. Predate su sve kandidature. Nemam „svog” predsednika niti me ta vrsta prognoze uopšte interesuje.

...ekonomiji...

Stanje na mojim računima je jako loše, a o državnim ne vodim računa.

... sportu...

Znam da se hrvatska fudbalska reprezentacija nije kvalifikovala za učešće na sledećem Šampionatu sveta u Južnoj Africi (juni 2010.), a zato mi puca... Znaš šta?

Da li sportisti mogu da se poprave odnose Srba i Hrvata?

Ne mogu. Znam da neki odnosi bude tu nadu kod emotivnih duša. Evo primera: Teniser Novak Đoković je u Kanadi proglašen za Hrvata, a on je, zatim, rekao: „Srbin sam, ali to vam je, ustvari, isto”. Taj njegov stav je primljen lepo kod sportske publike, sa obe strane granice. Ali, sportska publika je „lakši deo” našeg stanovništva kojoj je, ipak, potrebno dati samo „hleba i igara”.

(/slika2)Šta vam kažu Dobrica Ćosić i Moma Kapor?

Bili smo na večeri. Bilo je to naše privatno druženje. Razgovarali smo o banalnostima, jer u restoranu se ne mogu voditi drugačiji razgovori. Ali, nama je to odgovaralo. Bilo nam je lepo.

Kažete da će Srbi i Hrvati zajedno ući u Evropsku uniju?

To je samo moja pretpostavka, moja pusta želja. A znaš koliko vrede puste želje... A nemam ni kontakte sa ljudima koji o tome odlučuju.

Da li ste sigurni u sve što kažete?

Kad govorim o sebi, i svom mišljenju, onda stojim iza tih reči. A kad imam neke pretpostavke o društvu onda je jasno da nisam sto odsto siguran u to što govorim.

Stiže zima, koje godišnje doba je vaše?

Volim leto. Jedino leto. Sa ženom tada idem samo u Istru, u hotele. Nemam svoju imovinu na moru. Moji mi ništa nisu ostavili, a ja ništa nisam sagradio. A volim sve što vidim, čujem i osećam u tom morskom ambijentu. A Istra mi sve to nudi na pravi način.