Јако радо сам читао Фројда

ВИШЕ ОД СПОРТА
Игор Мандић је хрватски писац, есејиста и критичар. Али, то није све кад је реч о овом човеку оштрог пера и свеже мисли. Јер, он је и један је од најзначајнијих полемичара на просторима оне Југославије, а својим односом према писаној и изговореној речи, изборио се и за статус посебне личности на хрватској и српској јавној сцени.

Рођен је 20. новембра 1939. године у Шибенику у браку Емила и Аде.

Основну школу започео је у родном граду, а 1948. школовање je наставио у Сплиту. Породица се тамо преселила, јер је остала без књижаре и папирнице коју им је нова власт национализовала.

Студије компаративне књижевности завршио је 1963. године у Загребу.

Од 1970. до данас објавио је тридесетак књига. То су есеји, музичке и књижевне критике, фељтони, полемике, две аутобиографске,

једна антологија и једна кулинарска. Књигу куварских рецепата, „Брачну кухињу”, је писао у сарадњи са супругом.

Од 1967. године је у браку са Славицом. Имали су кћерку јединицу, Аду, која је 2004. године, трагично умрла у 36-тој години.

Кад сте се заљубили у писану реч?

Од рођења. Јер, практично сам рођен на књигама. Мој отац је био књижар. Испод мог дивана, мог кревета, на коме сам спавао, биле су књиге. Тако да прве ствари које сам дохватао нису биле играчке него књиге.

Шта је био темељ вашег школског образовања?

Класична гимназија у Сплиту. Био сам ту осам година у континуитету. Пет година сам учио латински, три грчки, плус француски и италијански. Затим сам отишао на Филозофски факултету у Загреб, на одсек компаративне књижевности. Дипломирао сам у року.

Ког професора посебно памтите?

То је, покојни, Иво Крешић, професор хрватског и српског језика. Он је, у сплитској класичној гимназији, био мој велики, сјајни путоказ у животу. Иво ми је открио масу литературе, и то оне позитивне, која ме обликовала.

Да ли сте у том периоду имали времена за Фројда?

Како да не. Врло рано сам читао „Тумачење снова”. Било је то оно старо издање београдског издавача Геце Кона. Сигмунд Фројд је при тумачењима снова, својим психоанализама, „вукао” многе „догађаје” из снова ка сексуалности. Тако сам скупљао и та знања. То сам јако радо читао.

Колико сте примењивали стечено сексуално знање?

Нимало. Као дечак од петнаест, шеснаест година, био сам неук и без прилика. Живео сам у једној прилично потиснутој и доста клерикалној, плус догматизованој средини хрватске провинције, какав је био Сплит и Далмација уопште. И ту су се моји хормони врло лоше могли развити и доћи до изражаја. Тако је то било у време моје ране младости.

На ком месту вам је тада била црква?

Мајка ме терала да идем у цркву, а отац је био равнодушан. Није био ватрени атеиста, па је пуштаo мајку да самном ради шта хоће. До четрнаесте године мајка ме терала да учиним оно што би, у том конвеционалном хришћанском васпитању, требало учинити. После тога сам се препуштао другим страстима, идејама и мишљењима. И све то захваљујући литературу коју ми је дао професор Крешић.

Колико сте тада били у спорту?

Као средњошколац сам се интензивно бавио гимнастиком и дизањем тегова. Био сам један од првих билдера у Сплиту. Развијао сам тело на справама, а сваки мишић још посебним вежбама. Гимнастика је била моја велика љубав. Био сам чак и вођа те наше гимнастичке екипе. Ми смо, у скромним условима, радили на справама као да нам је то једино животно опредељење.

А како је било у Загребу?

Наставио сам да се бавим и гимнастиком у истом ритму и у Загребу, као у Сплиту. У Загребу смо имали простор у дворани Партизана, а ту је данас издавачка кућа „Профил”. Био сам ту две године. Уз интензивне вежбе водио сам и једну групу рекреативаца. А следеће две године сам се потпуно предао само студијама.

И то је био крај вашег спорта?

Не, не... После завршетка факултета, кад сао отишао на одслужење војног рока у Билећу, опат сам се вратио гимнастици и билдовању. Чинио сам то тако манијакално да сам и слободно време проводио у сали за вежбање, а не у Билећи или Требињу, као сви остали војници. Веома сам волео физички напор. Али, никад нисам волео игре, посебно не игре лоптом. Чак их и потцењујем. Сматрам их инфатилним. А данас сам потпуно ван свих спортских збивања. Наравно, не сматрам шетње неком активношћу. То је спорт за „мртваце”.

Шта сте све радили у време студија?

У почетку сам се издржавао неким физичким пословима, преко студентског сервиса, док нисам схватио да морам радити главом, а не рукама. Тада сам се убацио у студентске новине и културне странице осталих недељника и часописа. И почео сам да објављујем своје радове. Тада се то пристојно плаћало. Директно на руке!

 Шта је било пресудно да се одлучите за Славицу?

Њена лепота и сексепил. То је јасна ствар. Она је студирала и апсолвирала медицину у току нашег упознавања и забављања, а кад смо се венчали, добили смо дете, и она је оставила студије.

Шта сте научили од Славице, а шта она од Вас?

Она има невероватну способност да сваку ситуацију сагледа и из другог угла. У томе ми много помаже. Ретко кад може да погреши у проценама ситуације. А ја сам њој понудио неку ширину образовања, лектиру и све у том смислу. То није бог зна шта, али њој се допало.

Да ли у Београд долазите и због Српкиња?

То јесам рекао, али само да бих поништио сва хрватска питања и констатације да у Београд долазим због некакве моје југоносталгије или због некаквих мојих веза са неким завереницима... А нико није желео да претпостави, или замисли, евентуалну могућност да у томе имам потпуно људске разлоге. Ова прича, о мојој вези са Српкињама, била је мој виц, који ми се сад обија о главу.

У којој су вези храна и еротика?

Написао сам, са Славицом, књигу рецепата „Брачна кухиња”. Ипак, за везу хране и еротике немам рецепт, али имам искуство. А оно ми каже да храна и еротика могу да буду у доброј вези са неком особом, кад се слажу ерос кухиње и ерос кревета, али то не може да траје дуго.

По чему се препознају еротичне жене?

По посебној врсти шарма, одређеном кокетирању или, што кажу Французи; „Je ne sait pas deqoies” (Не знам по чему ). Тешко је то речи док се не проба.

 Шта се сад значајно догађа у хрватској култури...

Био сам и на загребачком сајму књига. Наравно, ни по чему није личио на београдски који је већи и посећенији. Ипак, и ово у Загребу је био један нови повратак књигама.

...политици...

Сад је председничка кампања. Избори су крајем децембра. Предате су све кандидатуре. Немам „свог” председника нити ме та врста прогнозе уопште интересује.

...економији...

Стање на мојим рачунима је јако лоше, а о државним не водим рачуна.

... спорту...

Знам да се хрватска фудбалска репрезентација није квалификовала за учешће на следећем Шампионату света у Јужној Африци (јуни 2010.), а зато ми пуца... Знаш шта?

Да ли спортисти могу да се поправе односе Срба и Хрвата?

Не могу. Знам да неки односи буде ту наду код емотивних душа. Ево примера: Тенисер Новак Ђоковић је у Канади проглашен за Хрвата, а он је, затим, рекао: „Србин сам, али то вам је, уствари, исто”. Тај његов став је примљен лепо код спортске публике, са обе стране границе. Али, спортска публика је „лакши део” нашег становништва којој је, ипак, потребно дати само „хлеба и игара”.

(/slika2)Шта вам кажу Добрица Ћосић и Мома Капор?

Били смо на вечери. Било је то наше приватно дружење. Разговарали смо о баналностима, јер у ресторану се не могу водити другачији разговори. Али, нама је то одговарало. Било нам је лепо.

Кажете да ће Срби и Хрвати заједно ући у Европску унију?

То је само моја претпоставка, моја пуста жеља. А знаш колико вреде пусте жеље... А немам ни контакте са људима који о томе одлучују.

Да ли сте сигурни у све што кажете?

Кад говорим о себи, и свом мишљењу, онда стојим иза тих речи. А кад имам неке претпоставке о друштву онда је јасно да нисам сто одсто сигуран у то што говорим.

Стиже зима, које годишње доба је ваше?

Волим лето. Једино лето. Са женом тада идем само у Истру, у хотеле. Немам своју имовину на мору. Моји ми ништа нису оставили, а ја ништа нисам саградио. А волим све што видим, чујем и осећам у том морском амбијенту. А Истра ми све то нуди на прави начин.