NI DRŽAVA, NI AUTONOMIJA

U ovom tekstu želim da objasnim zbog čega opozicija tvrdi da je novi statut Vojvodine protivustavan (iako nudi tek decentralizaciju bez autonomije), zašto vladajuća koalicija tvrdi da statut omogućava autonomiju (ali ne i državnost), te zašto regionalne stranke prihvataju statut iako im on nudi samo decentralizaciju (bez autonomije za koju se zalažu).

Opozicija tvrdi da je statut protivustavan, jer stvara državu u državi, što bi na kraju moglo da dovede do secesije Vojvodine. To što Vojvodina dobija glavni grad, vladu, Vojvođansku akademiju nauka i ,,više od 160 državnih nadležnosti” predstavlja konfederalizaciju Srbije. Tvrdi se da je Vojvodina proširila svoje nadležnosti, pa čak i da ih je sama sebi propisala. Sve su to, tvrdi opozicija, obeležja državnosti.

Neki od ovih argumenata jesu tačni, ali su za tvrdnju o državnosti irelevantni. Da bi se dobio odgovor na pitanje da li Vojvodina novim statutom postaje država u državi potrebno je da se ustanove dve stvari: (a) da li je Vojvodina dobila državne nadležnosti, (b) da li su ostale nadležnosti izvorne ili prenete (poverene).

Vojvodina statutom nije dobila izvršnu, sudsku i zakonodavnu vlast – a to su obeležja državnosti. (Ne mogu sve nadležnosti biti državne, kako pogrešno misle S. Antonić i Đ. Vukadinović u pismu B. Tadiću.) Netačno je i to da je Vojvodina „sama sebi propisala nadležnosti”, jer one ne mogu stupiti na snagu dok ih ne potvrdi Republika Srbija, koja ih može opozvati kad god to želi.

Što se tiče ostalih nadležnosti, sve nadležnosti – osim dve, i to ne preterano bitne – prenete su, a nijedna izvorna. Za čitaoce koji se možda slabije razumeju u materiju objasniću razliku između izvornih i prenetih nadležnosti. Recimo, Republika Srbija ima pravo (nadležnost) da samostalno vodi (definiše) politiku zdravstvene zaštite. To je njeno izvorno pravo koje joj niko ne može oduzeti (osim silom). Ako se, na primer, koalicione stranke saglase da vakcina protiv meksičkog gripa treba da bude besplatna, Vlada Srbije ne mora da pita nikakvu višu instancu za dozvolu da to sprovede u delo.

Hoće li, nakon prihvatanja ovog statuta vlada Vojvodine moći da donosi takvu vrstu odluka? U oblasti zdravstva neće, jer u toj oblasti Vojvodina samo sprovodi politiku koja se utvrđuje na republičkom nivou. Najveći broj nadležnosti (zdravstvo, socijalna politika, obrazovanje, prosveta, nauka, turizam, industrija itd.) upravo je takvog karaktera: niti Vojvodina ima pravo da samostalno definiše politiku koju bi vodila, niti su te nadležnosti izvorne. To znači da se u najvećem broju slučajeva zapravo radi o pukoj decentralizaciji. Vojvodina ima pravo da sprovodi politiku, ali onu politiku koja se utvrdi na nivou republike. Tek je u manje značajnim oblastima (poljoprivreda, prostorno planiranje, šumarstvo, lov i ribolov) Vojvodina dobila pravo da samostalno utvrđuje koju će politiku voditi. Ali ni te nadležnosti nisu izvorne, već opet poverene. Kao takve, one joj mogu biti oduzete u svakom trenutku.

Opozicija, dakle, nije u pravu. Zašto onda ona neprekidno ponavlja kako statut Vojvodine otvara put u secesiju? Zato što „nacionalno svesna” opozicija mora da ima temu kojom će da se bavi. Pošto Kosovo više nije tema, sada je Vojvodina na redu. Manje je važno to što argumenti nemaju potporu. Prosečan građanin ionako nema dovoljno energije i vremena da prati događaje u vezi sa statutom. Na to opozicija i računa, pretpostavljajući da će joj građani verovati više nego sopstvenim očima.

Opozicija tvrdi da je stanje gore nego što jeste. Vlada tvrdi da je bolje nego što jeste. Ona tvrdi kako statut Vojvodini garantuje „autonomiju bez državnosti”. To je netačno. Kako sam objasnio, pre se može reći da zakon o utvrđivanju nadležnosti omogućava decentralizaciju, a ne autonomiju, jer nadležnosti ne samo da su prenete već Vojvodina u mnogim oblastima uopšte nema pravo da samostalno vodi politiku. (Kada bi imala, onda bi se moglo govoriti o autonomiji.)

Zašto onda vlada ponavlja kako Vojvodina dobija autonomiju bez državnosti? Zato što je ta formula saglasna sa pokušajima Demokratske stranke da ostane na srednjoj (umerenoj) poziciji političkog spektra gde bi bila podjednako udaljena od oba ekstrema. Ta formula zapravo trebalo bi da prikrije činjenicu da je po ovom pitanju Demokratska stranka, u stvari, mnogo bliža opoziciji nego što izgleda.

A zašto statut prihvataju i one regionalne stranke koje se već dve decenije zalažu za jaku autonomiju i državnost Vojvodine? Zato što statut nudi više poslova, a više poslova znači veću pokrajinsku administraciju. To znači više radnih mesta kojima će raspolagati lideri vojvođanskih stranaka. Time se moć vojvođanskih stranaka uvećala; one su sada atraktivnije nego pre. To je sasvim dovoljno da neko ko se zalaže za autonomiju prihvati statut koji garantuje tek decentralizaciju.

docent na Fakultetu političkih nauka