Obamina ratna igranka

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 2. decembra – Privremena eskalacija, pa onda povlačenje iz Avganistana, glavna je poruka koju je naciji i svetu sinoć poslao predsednik Barak Obama u govoru pred pitomcima vojne akademije Vest Point u kojem je obrazložio svoju novu strategiju za rat koji je već ušao u svoju devetu godinu.

Američki predsednik je – u 33-minutnoj besedi koju je neposredno pratilo oko 4.000 gotovo golobradih kadeta, generacije koja diplomira u martu, da bi se već u maju našla na spiskovima za upućivanje u Irak i Avganistan – potvrdio ono što je već bilo unapred najavljeno: da će uslišiti zahteve svojih generala i američki kontingent koji u Avganistanu već ima 68.000 pripadnika pojačati za još 30.000 ljudi, i to po ubrzanom postupku. Prva pojačanja biće na terenu već do Božića, a ceo proces eskalacije biće kompletiran do idućeg maja.

Novo je, međutim, to što je prvi put jasno rekao da je ova misija oročena: povlačenje je najavio već posle 18 meseci, što znači da je jul 2012. rok da se u Avganistanu učini preokret u glavnom, sinoć reafirmisanom cilju: da se Al Kaida „omete, rasturi i eventualno porazi”. Uloga pojačanja u tom procesu je dodatno obezbeđivanje ključnih naseljenih područja, obuka avganistanskih snaga bezbednosti i jačanje partnerstva sa Pakistanom.

Sinoćni govor mnogi su ovde ocenili kao dosad najvažniji koji je održao i „najpredsedničkiji”, bar kad je reč o bezbednosti, koja je inače bila centralni argument u njegovom obrazlaganju neophodnosti da Amerika nastavi nepopularni rat koji je sve više deli: većina mu se već protivi. Obama je poručio da nikad ne bi razmišljao o slanju novih vojnika na front da nije uveren kako sadašnje prilike u Avganistanu ugrožavaju i nacionalnu bezbednost, pa je zemlju, podsetivši je koliko je bila uplašena 11. septembra 2001, pozvao da obnovi jedinstvo sa kojim je, mesec dana posle udara Al Kaide na Njujork i Pentagon, odobrila avganistansku ekspediciju.

Naredbu za slanje novih vojnika je inače potpisao i pre sinoćne besede, koju je održao u svom karakterističnom oratorskom stilu, sa jasnom porukom i metodičnom argumentacijom. U direktnom TV prenosu iz Vest Pointa, emocije nacije pre su međutim izazivala ozbiljna lica mladih pitomaca, koje ono što im je u tom momentu poručivao njihov vrhovni komandant može da košta života. U Avganistanu je dosad poginulo 920 američkih vojnika, a samo ove godine njih 298.

Sa upravo objavljenom eskalacijom, u Avganistanu će od idućeg maja biti ukupno 98.000 američkih vojnika, uz 39.000 savezničkih iz 43 nacije koje učestvuju u misiji ISAF. To avganistansko bojište izjednačava sa vrhom ratnih napora u Iraku, gde je u jedom momentu bilo 160.000 vojnika.

Sinoćnjim govorom Obama je u potpunosti preuzeo avganistanski rat kao svoj, jer je u momentu njegovog preuzimanja vlasti tamo bilo samo oko 40.000 Amerikanaca. Sa tim i odgovornost – (ne)uspeh u tamošnjoj „grobnici imperija” obeležiće njegov prvi mandat i uveliko uticati na izglede da se izbori i za drugi.

Ono što je, međutim, paradoks njegove avganistanske strategije, koju je promišljao puna tri meseca, jeste da su sinoćnjem govoru više aplaudirali njegovi politički protivnici, republikanci, nego sopstveni tabor, demokrate. To podrazumeva nimalo jednostavne političke komplikacije, pre svega u predstojećem rvanju sa Kongresom oko odobravanja para koje treba da pokriju troškove eskalacije.

Prema Obaminim rečima, dodatni angažman će koštati 30 milijardi dolara samo u 2010. Odakle pribaviti te pare u okolnostima već rekordnog budžetskog deficita? U Kongresu je pomenuta i ideja dodatnog oporezivanja građana, ali nije naišla na podršku, pa je najverovatnije da će se pribeći dodatnom zaduživanju, što praktično znači da će eskalaciju finansirati – Kina, kupovinom američkih obveznica, parama iz svog suficita u trgovini sa Amerikom.

Iako je pomenuo da rat ne može da se dobije samo u Avganistanu i naglasio da je neophodno dodatno angažovanje Pakistana, u prvim analizama mu se prebacuje da je na geostrateškoj tabli tog dela Azije mnogo više „živih igrača” koje nije pomenuo: od Saudijske Arabije, američkog saveznika za koga se tvrdi da podržava talibane, pa do Indije, koja se i u Avganistanu, podržavajući predsednika Karzaija, za dominantni uticaj bori sa svojim glavnim rivalom, Pakistanom.

Ukazuje se takođe da u Avganistanu nije reč o talibanskoj pobuni, nego o građanskom ratu koji se vodi već 30 godina, i koji neće prestati ni kad se odande jednog dana Amerikanci povuku. Sve u svemu, zaključak je da je Obama mnogo toga stavio na kocku, premda su ovoga puta izostale mesijanske parole o „izgradnji nacije” i „uvođenju demokratije” u taj deo sveta, koje su često isticali njegovi prethodnici. I prvi put – jedan američki predsednik je govorio o trošku i potrebi da se uspostavi „ravnoteža između nacionalne bezbednosti i nacionalne ekonomije”.