Обамина ратна игранка

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 2. децембра – Привремена ескалација, па онда повлачење из Авганистана, главна је порука коју је нацији и свету синоћ послао председник Барак Обама у говору пред питомцима војне академије Вест Поинт у којем је образложио своју нову стратегију за рат који је већ ушао у своју девету годину.

Амерички председник је – у 33-минутној беседи коју је непосредно пратило око 4.000 готово голобрадих кадета, генерације која дипломира у марту, да би се већ у мају нашла на списковима за упућивање у Ирак и Авганистан – потврдио оно што је већ било унапред најављено: да ће услишити захтеве својих генерала и амерички контингент који у Авганистану већ има 68.000 припадника појачати за још 30.000 људи, и то по убрзаном поступку. Прва појачања биће на терену већ до Божића, а цео процес ескалације биће комплетиран до идућег маја.

Ново је, међутим, то што је први пут јасно рекао да је ова мисија орочена: повлачење је најавио већ после 18 месеци, што значи да је јул 2012. рок да се у Авганистану учини преокрет у главном, синоћ реафирмисаном циљу: да се Ал Каида „омете, растури и евентуално порази”. Улога појачања у том процесу је додатно обезбеђивање кључних насељених подручја, обука авганистанских снага безбедности и јачање партнерства са Пакистаном.

Синоћни говор многи су овде оценили као досад најважнији који је одржао и „најпредседничкији”, бар кад је реч о безбедности, која је иначе била централни аргумент у његовом образлагању неопходности да Америка настави непопуларни рат који је све више дели: већина му се већ противи. Обама је поручио да никад не би размишљао о слању нових војника на фронт да није уверен како садашње прилике у Авганистану угрожавају и националну безбедност, па је земљу, подсетивши је колико је била уплашена 11. септембра 2001, позвао да обнови јединство са којим је, месец дана после удара Ал Каиде на Њујорк и Пентагон, одобрила авганистанску експедицију.

Наредбу за слање нових војника је иначе потписао и пре синоћне беседе, коју је одржао у свом карактеристичном ораторском стилу, са јасном поруком и методичном аргументацијом. У директном ТВ преносу из Вест Поинта, емоције нације пре су међутим изазивала озбиљна лица младих питомаца, које оно што им је у том моменту поручивао њихов врховни командант може да кошта живота. У Авганистану је досад погинуло 920 америчких војника, а само ове године њих 298.

Са управо објављеном ескалацијом, у Авганистану ће од идућег маја бити укупно 98.000 америчких војника, уз 39.000 савезничких из 43 нације које учествују у мисији ИСАФ. То авганистанско бојиште изједначава са врхом ратних напора у Ираку, где је у једом моменту било 160.000 војника.

Синоћњим говором Обама је у потпуности преузео авганистански рат као свој, јер је у моменту његовог преузимања власти тамо било само око 40.000 Американаца. Са тим и одговорност – (не)успех у тамошњој „гробници империја” обележиће његов први мандат и увелико утицати на изгледе да се избори и за други.

Оно што је, међутим, парадокс његове авганистанске стратегије, коју је промишљао пуна три месеца, јесте да су синоћњем говору више аплаудирали његови политички противници, републиканци, него сопствени табор, демократе. То подразумева нимало једноставне политичке компликације, пре свега у предстојећем рвању са Конгресом око одобравања пара које треба да покрију трошкове ескалације.

Према Обаминим речима, додатни ангажман ће коштати 30 милијарди долара само у 2010. Одакле прибавити те паре у околностима већ рекордног буџетског дефицита? У Конгресу је поменута и идеја додатног опорезивања грађана, али није наишла на подршку, па је највероватније да ће се прибећи додатном задуживању, што практично значи да ће ескалацију финансирати – Кина, куповином америчких обвезница, парама из свог суфицита у трговини са Америком.

Иако је поменуо да рат не може да се добије само у Авганистану и нагласио да је неопходно додатно ангажовање Пакистана, у првим анализама му се пребацује да је на геостратешкој табли тог дела Азије много више „живих играча” које није поменуо: од Саудијске Арабије, америчког савезника за кога се тврди да подржава талибане, па до Индије, која се и у Авганистану, подржавајући председника Карзаија, за доминантни утицај бори са својим главним ривалом, Пакистаном.

Указује се такође да у Авганистану није реч о талибанској побуни, него о грађанском рату који се води већ 30 година, и који неће престати ни кад се оданде једног дана Американци повуку. Све у свему, закључак је да је Обама много тога ставио на коцку, премда су овога пута изостале месијанске пароле о „изградњи нације” и „увођењу демократије” у тај део света, које су често истицали његови претходници. И први пут – један амерички председник је говорио о трошку и потреби да се успостави „равнотежа између националне безбедности и националне економије”.