Esej o običnim ljudima

„Hitna pomoć”, prvo celovečernje igrano delo inače vrsnog dokumentariste Gorana Radovanovića, ima sve obrise pravog malog  art-filma, ili, možda još tačnije – filmskog eseja, tako retke vrste ne samo na našem nego i na evropskom filmskom nebu.

Ovo je i kompleksan film beskompromisnog rediteljskog postupka, složene priče, vizuelno konsekventno izvedene atmosfere teskobe koja okružuje i Radovanovićeve filmske aktere i sam film. Film u kojem se granica između fikcije i dokumentarističkog vešto ukida otvarajući prostor i simbolici i poetici, i kolektivnom nesvesnom i oniričkom...

Za „Hitnu pomoć” se može reći i da je dirljiv pokušaj revitalizacije 5. oktobra i posveta građanima Srbije zatečenim, gotovo zamrznutim, tokom procesa raspada društvenih vrednosti, ali i film u kojem je dobar deo krivice za sve što se dogodilo i događa od dvehiljadite naovamo, prebačen u teren istaknutih pojedinaca sa domaće političke scene. U tom smislu Radovanović ne podilazi nikom, on je samo provodnik faktografije, eventualno i glasnogovornik „poštene inteligencije” i urbane srednje klase u nestanku, koju je dobrim delom abolirao od bilo kakve odgovornosti (?).

Priča o službi hitne pomoći u Beogradu u periodu od pada Miloševićeve vlasti pa do dolaska Srbije u predvorje Evropske unije, vezivno je tkivo fragmentarnih povesti pojedinaca – sasvim običnih ljudi. Dok istorija teče kako teče, njihovi se životi ukrštaju, katkad i prepliću, dok Radovanović otvara i pitanja nezbrinutih, zanemarenih srpskih izbeglica, ali i delovanja inostranih aktivista nevladinih organizacija. Pod zvezdanim nebom našli su se doktorka Vera i partizanski prvoborac i voditeljka televizijskog dnevnika, vozač hitne pomoći, i devojka Nada u invalidskim kolicima i izbeglički dečak Miki što plače u ime svih nas... Svi oni zajedno izazivaju prilično melanholično osećanje propuštene prilike u jednom istorijskom vremenu.

Oslanjajući se čvrsto na majstore svog zanata – direktora fotografije Radoslava Vladića i montažera Andriju Zafranovića, Radovanoviću je pošlo za rukom da na kreativan način stvori nestandardan domaći film. Ideološki se sa njim ne morate složiti, ali mu ne možete tako lako otpisati vrednosti koje poseduje. Neke od njih sabrane su i u kvalitetu glumačke igre Nenada Jezdića, Nataše Ninković, Sonje Kolačarić i naročito, oprostiće mi svi drugi – u bravuri Vesne Trivalić koju konačno možemo da vidimo i u snažnom dramskom liku.