Privatnost, šta to beše?

Od našeg stalnog dopisnika iz Vašingtona

Tajger Vuds, golfer, jedan od najpoznatijih sportista sveta, prvi koji je zaradio milijardu dolara, ostavio je pre neki dan na svom vebsajtu obožavaocima, ali ne samo njima, gotovo očajničku poruku posle otkrića da je bio neveran svojoj lepoj supruzi, plavokosoj švedskoj manekenki Elin Nordegren.

„Lični gresi ne bi trebalo da budu predmet saopštenja za štampu i problemi u porodici ne bi smeli da budu razlog za javne ispovesti”, napisao je, posle ogromnog publiciteta koji je ovde, ali i u svetu, izazvao njegov bizarni saobraćajni incident, kada je, u dva posle ponoći, svojim džipom prvo udario u vatrogasni hidrant, a potom se zakucao u stablo, nedaleko od svoje kuće na Floridi. Kad je policija stigla na lice mesta, zatekla ga je tamo onesvešćenog, dok je pored njega bila supruga sa metalnim štapom za golf koji je, kako je izjavila, upotrebila da bi razbila prozor i iznela ga iz blokiranog automobila.

Prema onome što se potom pokazalo, verovatnija je verzija da je svemu prethodila porodična svađa, da ga je supruga pojurila sa alatkom njegovog zanata, razbivši prozore dok je džip još bio u pokretu, što je Vudsu odvratilo pažnju i dovelo do toga da skrene sa puta pri brzini od samo pedesetak kilometara na sat, pa je zbog „nepažljive vožnje” oglobljen sa 165 dolara.

Za policiju, slučaj je završen, za javnost, posle otkrića o preljubi, tek je počeo. S obzirom na Vudsov status, povod je i za novo razmatranje stare teme – gde su, i postoje li uopšte, granice privatnosti. Pogotovo u ovoj, digitalnoj eri, kada svako prati sve, i kada svi ostavljamo digitalne tragove, šta god radili.

Ključni dokaz neverstva bogatog i zgodnog atlete jesu SMS-ovi koje je slao svojoj ljubavnici, pošto je mu je supruga pregledala telefon i otkrila kontakte koje jedan uzoran muž ne bi trebalo da ima.

Vuds je ovim obezbedio „hranu” – i „municiju” ne samo žutoj, nego i ozbiljnoj štampi na celoj planeti, pri čemu glavni fokus neće biti ono što bi trebalo da bude – redefinisanje privatnosti. U njegovom slučaju, apel koji je uputio – da sve ostane na porodici – sasvim sigurno neće biti uslišen, i on je svakako na tankom ledu, jer je to što jeste, i bogat je koliko jeste, upravo zato što je pod neprestanom pažnjom javnosti, i što mu sponzori („Najk”, jedan od najvećih proizvođača sportske opreme pre svega) desetine miliona dolara daju baš zbog toga – što je u fokusu javne pažnje.

Ali šta je sa nama ostalima, koji nismo javne ličnosti? Sudeći prema jednom eksperimentu koji je izveo poznati magazin „Vajred” (Wired – što u prevodu znači „ožičeni”), koji se bavi informatičkim tehnologijama i njihovim uticajima na popularnu kulturu – privatnost je danas samo jedna velika varka u koju bezrazložno verujemo.

„Vajred” je jednom od svojih novinara, koji se inače istakao tekstovima o nestalima, lažnim smrtima i uopšte ljudima koji žele da promene identitet, raskinu sa dosadašnjim i započnu novi život, ponudio da sve o čemu je pisao proveri na sebi. Da promeni identitet, nestane na mesec dana – ali je deo sporazuma bio i da se čitaocima ponudi da ga, za nagradu od 5.000 dolara, u istom roku pronađu, koristeći javno dostupne resurse, pre svega one digitalne.

Novinar Evan Ratklif je izazov prihvatio i uključio se u nešto što je brzo postalo onlajn igra sa mnogo učesnika i svojevrsni „rijaliti šou”, ali i demonstracija dometa svevidećeg oka savremenog „Velikog Brata”.

Pravila eksperimenta su Ratklifa doduše onemogućavala da tih mesec dana provede u nekoj brvnari u nekoj zabiti, gde sigurno ne bi bilo šansi da bude pronađen, već da samo promeni identitet, ali da zadrži mnoge od svojih navika. Njegovim „goničima” su pak stavljeni na raspolaganje detalji iz njegovog prethodnog života, a cilj svega bio je da se ispita koliko obični ljudi, kad su motivisani, mogu da saznaju o nekom koristeći javne izvore.

Pokazalo se – da mogu mnogo. Već za nekoliko dana posle Ratklifovog bekstva u anonimnost, posle njegovog odustajanja od korišćenja sopstvenog imena, prerušavanja, „gubljenja” ličnih dokumenata, prestanka korišćenja dotadašnjih i-mejla, poznatih brojeva telefona, prekida veza na „socijalnim sajtovima” kao što su „Fejsbuk” ili „Tviter” – motivisani „tragači”, od kojih je većina posedovala zavidno hakersko umeće (veština provaljivanja kompjuterskih veza) o njemu su sastavili impresivan dosije, a da pri tom nisu koristili nijedan zvanični resurs.

Brzo su pronašli – i to svima stavili na uvid – i ko mu čuva mačku, ko su mu omiljeni pisci, „iskopali” su svaki tekst koji je objavio bilo gde, svaku adresu koju je ikad imao u SAD, ime i godine svakog člana njegove šire porodice, činjenicu da je strasni navijač američke fudbalske reprezentacije, da je alergičan na sastojke brašna, da je sa devojkom iznajmio stan u Bruklinu (skeniran je čak i njegov potpis na ugovoru)...

On sam je, međutim, sa zavidnom veštinom uspevao da, prerušen, menja boravišta i vešto koristi razne izgovore, da u situaciji kada u Americi posle 11. septembra 2001. malo šta može da se završi bez pokazivanja neke isprave sa fotografijom (često i dve), menja boravišta u različitim gradovima i izmiče „goniocima” čiji je broj brzo premašio hiljadu, i koji su na Internetu stvorili posebnu virtuelnu zajednicu koja je razmenjivala informacije prikupljene iz javno dostupnih baza podataka koje se pune kad god telefoniramo, nešto kupimo, budemo snimljeni nekom od bezbrojnih javnih kamera...

Otkriven je posle 25 dana, uprkos tome što je koristio sve moguće tehnologije prikrivanja digitalnih tragova, uključujući tu i specijalne programe koji maskiraju kompjuterske adrese i lokacije, novom identitetu na socijalnim mrežama... Tragači, podstaknuti koliko nagradom, toliko i strašću da savladaju izazov, brzo su ga sustizali i na kraju ga demaskirali.

Priča je prilično zastrašujuća; sa jedne strane pokazuje da se Orvelovo proročanstvo nije obistinilo – umesto jednog „Velikog Brata”, danas imamo na milione malih, a sa druge da danas niko ko koristi blagodeti tehnologije ne može da se sakrije – i da je uzaludno to i pokušavati...

*Cela priča o neuspelom Ratklifovom bekstvu može se pročitati na http://www.wired.com/vanish/2009/11/ff_vanish2/