Приватност, шта то беше?

Од нашег сталног дописника из Вашингтона

Тајгер Вудс, голфер, један од најпознатијих спортиста света, први који је зарадио милијарду долара, оставио је пре неки дан на свом вебсајту обожаваоцима, али не само њима, готово очајничку поруку после открића да је био неверан својој лепој супрузи, плавокосој шведској манекенки Елин Нордегрен.

„Лични греси не би требало да буду предмет саопштења за штампу и проблеми у породици не би смели да буду разлог за јавне исповести”, написао је, после огромног публицитета који је овде, али и у свету, изазвао његов бизарни саобраћајни инцидент, када је, у два после поноћи, својим џипом прво ударио у ватрогасни хидрант, а потом се закуцао у стабло, недалеко од своје куће на Флориди. Кад је полиција стигла на лице места, затекла га је тамо онесвешћеног, док је поред њега била супруга са металним штапом за голф који је, како је изјавила, употребила да би разбила прозор и изнела га из блокираног аутомобила.

Према ономе што се потом показало, вероватнија је верзија да је свему претходила породична свађа, да га је супруга појурила са алатком његовог заната, разбивши прозоре док је џип још био у покрету, што је Вудсу одвратило пажњу и довело до тога да скрене са пута при брзини од само педесетак километара на сат, па је због „непажљиве вожње” оглобљен са 165 долара.

За полицију, случај је завршен, за јавност, после открића о прељуби, тек је почео. С обзиром на Вудсов статус, повод је и за ново разматрање старе теме – где су, и постоје ли уопште, границе приватности. Поготово у овој, дигиталној ери, када свако прати све, и када сви остављамо дигиталне трагове, шта год радили.

Кључни доказ неверства богатог и згодног атлете јесу СМС-ови које је слао својој љубавници, пошто је му је супруга прегледала телефон и открила контакте које један узоран муж не би требало да има.

Вудс је овим обезбедио „храну” – и „муницију” не само жутој, него и озбиљној штампи на целој планети, при чему главни фокус неће бити оно што би требало да буде – редефинисање приватности. У његовом случају, апел који је упутио – да све остане на породици – сасвим сигурно неће бити услишен, и он је свакако на танком леду, јер је то што јесте, и богат је колико јесте, управо зато што је под непрестаном пажњом јавности, и што му спонзори („Најк”, један од највећих произвођача спортске опреме пре свега) десетине милиона долара дају баш због тога – што је у фокусу јавне пажње.

Али шта је са нама осталима, који нисмо јавне личности? Судећи према једном експерименту који је извео познати магазин „Вајред” (Wired – што у преводу значи „ожичени”), који се бави информатичким технологијама и њиховим утицајима на популарну културу – приватност је данас само једна велика варка у коју безразложно верујемо.

„Вајред” је једном од својих новинара, који се иначе истакао текстовима о несталима, лажним смртима и уопште људима који желе да промене идентитет, раскину са досадашњим и започну нови живот, понудио да све о чему је писао провери на себи. Да промени идентитет, нестане на месец дана – али је део споразума био и да се читаоцима понуди да га, за награду од 5.000 долара, у истом року пронађу, користећи јавно доступне ресурсе, пре свега оне дигиталне.

Новинар Еван Ратклиф је изазов прихватио и укључио се у нешто што је брзо постало онлајн игра са много учесника и својеврсни „ријалити шоу”, али и демонстрација домета свевидећег ока савременог „Великог Брата”.

Правила експеримента су Ратклифа додуше онемогућавала да тих месец дана проведе у некој брвнари у некој забити, где сигурно не би било шанси да буде пронађен, већ да само промени идентитет, али да задржи многе од својих навика. Његовим „гоничима” су пак стављени на располагање детаљи из његовог претходног живота, а циљ свега био је да се испита колико обични људи, кад су мотивисани, могу да сазнају о неком користећи јавне изворе.

Показало се – да могу много. Већ за неколико дана после Ратклифовог бекства у анонимност, после његовог одустајања од коришћења сопственог имена, прерушавања, „губљења” личних докумената, престанка коришћења дотадашњих и-мејла, познатих бројева телефона, прекида веза на „социјалним сајтовима” као што су „Фејсбук” или „Твитер” – мотивисани „трагачи”, од којих је већина поседовала завидно хакерско умеће (вештина проваљивања компјутерских веза) о њему су саставили импресиван досије, а да при том нису користили ниједан званични ресурс.

Брзо су пронашли – и то свима ставили на увид – и ко му чува мачку, ко су му омиљени писци, „ископали” су сваки текст који је објавио било где, сваку адресу коју је икад имао у САД, име и године сваког члана његове шире породице, чињеницу да је страсни навијач америчке фудбалске репрезентације, да је алергичан на састојке брашна, да је са девојком изнајмио стан у Бруклину (скениран је чак и његов потпис на уговору)...

Он сам је, међутим, са завидном вештином успевао да, прерушен, мења боравишта и вешто користи разне изговоре, да у ситуацији када у Америци после 11. септембра 2001. мало шта може да се заврши без показивања неке исправе са фотографијом (често и две), мења боравишта у различитим градовима и измиче „гониоцима” чији је број брзо премашио хиљаду, и који су на Интернету створили посебну виртуелну заједницу која је размењивала информације прикупљене из јавно доступних база података које се пуне кад год телефонирамо, нешто купимо, будемо снимљени неком од безбројних јавних камера...

Откривен је после 25 дана, упркос томе што је користио све могуће технологије прикривања дигиталних трагова, укључујући ту и специјалне програме који маскирају компјутерске адресе и локације, новом идентитету на социјалним мрежама... Трагачи, подстакнути колико наградом, толико и страшћу да савладају изазов, брзо су га сустизали и на крају га демаскирали.

Прича је прилично застрашујућа; са једне стране показује да се Орвелово пророчанство није обистинило – уместо једног „Великог Брата”, данас имамо на милионе малих, а са друге да данас нико ко користи благодети технологије не може да се сакрије – и да је узалудно то и покушавати...

*Цела прича о неуспелом Ратклифовом бекству може се прочитати на http://www.wired.com/vanish/2009/11/ff_vanish2/