Knez nije voleo Pikasa

U „Politici”  je 15. januara 1936. godine uoči otvaranja Muzeja kneza Pavla zabeležena ova vest:

Prestonica je, najzad, dobila muzej koji će je dostojno reprezentovati. Muzej će nositi ime svoga Stvaraoca Njegovog Kraljevskog Visočanstva Kneza Namesnika.

Pet dana kasnije, naš list je zabeležio da je kroz muzej prošlo 20.000 posetilaca.

Muzej kneza Pavla kao simbol kulturne memorije jednog naroda, nastao je iz potrebe za uobličavanjem elitne kulture i umetnosti locirane u isto tako elitni prostor Novog dvora u ulici kralja Milana u Beogradu, sadašnjeg zdanja Predsedništva Srbije.

„U sećanjima starih Beograđana Muzej kneza Pavla obeležio je doba za koje se verovalo da nas je srećno približilo Evropi”, napisala je istoričarka umetnosti Irina Subotić u upravo objavljenoj monografiji o ovom muzeju u kojoj su štampani tekstovi osmoro autora.

Muzej kneza Pavla nastao je spajanjem Narodnog muzeja osnovanog maja 1844. godine (nazivanog i Historijsko umetničkim tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. veka) i Muzeja savremene umetnosti koji je otvoren za javnost jula 1929. godine i za čije je osnivanje takođe zaslužan princ Pavle Karađorđević.

Iako se tadašnji direktor Narodnog muzeja profesor Vladimir Petković protivio spajanju ove dve institucije smatrajući da muzej pre svega treba da bude naučna ustanova, u osnovi ove namere bila je prinčeva želja da svom narodu daruje muzej po ugledu na pariski Petit Palais. Negodovanja su bila usmerena i na činjenicu da ovako spojeni muzeji nose ime pojedinca, kneza Pavla, ali kako objašnjavaju istoričari umetnosti, tada je i u svetu bilo uobičajeno da muzeji dobijaju imena svojih osnivača ili dobrotvora, a knezu Pavlu, dodatno, treba pripisati ogromnu ulogu u trasiranju evropskog duha naše zemlje.

Još kao veoma mlad, sa nepunih 25 godina knez Pavle se zalagao za osnivanje umetničke zbirke koju bi činila dela nastajala od 19. veka, o čemu je često pisao svojim prijateljima u inostranstvu.

Smisao za estetske vrednosti i evropski duh oblikovani su kod kneza Pavla još u detinjstvu i mladosti zahvaljujući porodičnom okruženju, školovanju na Oksfordu, širokom krugu prijatelja uključujući i princa od Velsa.

Uz stalne kontakte sa istoričarem renesansne umetnosti Bernardom Berensonom i  umetničkim stručnjakom ser Džozefom Davinom, knez Pavle uspeo je da podstakne darodavce iz najviših aristokratskih krugova. Među njima su bili kralj Aleksandar, kraljica Marija, knezova tetka Moina Abamalek Lazarev, ledi Kjunard, lord Ajvor Čerčil... Paja Jovanović poklonio je portret svoje žene, a impresionista Lisjen Pisaro takođe je darovao jednu svoju sliku. Berenson je poklonio „Seosku scenu” Kamija Pisaroa i „Na morskoj obali” Čarlsa Kondera.

U prepiskama kneza Pavla sa prijateljima posebno se spominju veliki slikari poput Karpača, Palme Starijeg, Ticijana, Brojgela, Van Dajka, Pusena...

Darodavci su uglavnom birali umetnike čija su se dela odnosila na umereni modernizam, a u skladu s vladajućim ukusom i bliska shvatanjima kneza Pavla.

Muzej savremene umetnosti bio je smešten u Konaku kneginje Ljubice gde su u sedam soba bila raspoređena dela britanske, ruske, italijanske, francuske, rumunske i domaće umetnosti.

Princeza Jelisaveta Karađorđević, kći kneza Pavla, otkriva nam da je njen otac najviše voleo Brojgela i Mantenju.

„Nije voleo Pikasa. Smatrao je da njegovo slikarstvo obmanjuje narod.

U svakom slučaju bio je veliki esteta. Tokom boravka u Parizu, kada bismo ušli u muzej govorio mi je da ne gledam sve, nego samo najbolje. Bez obzira na to da li je slika, sto ili stolica.

Izoštrio mi je oko, ali je veoma patio dok smo bili u Africi u izgnanstvu. Moj otac zaista nije mogao bez umetnosti, a meni je najteže palo kada sam došla u Beograd to što niko nije znao da mi kaže gde je Muzej kneza Pavla”, kaže Jelisaveta Karađorđević.

Prvi direktor Muzeja kneza Pavla Milan Kašanin imao je viziju muzeja koji bi bio „svakom čoveku pristupačna, nimalo dosadna i rado posećivana visoka škola, privlačna i živa kuća, u kojoj se ne samo stiče i bogati znanje nego i razvija senzibilitet, a senzibilitet je najstručnija mera kulture jednog društva”.

U rasponu od petnaestak godina knez Pavle uspeo je da nabavi za kraljevski dvor, a potom i za svoju privatnu kolekciju, antologijska dela među kojima su „Sveta porodica sa svetom Katarinom, Jovanom Krstiteljem i donatorom Palme Starijeg i Rembrantov „Kvint Fabrije Maksim (posećuje svoga sina u logoru u Suesi)”.

„Knez Pavle imao je potrebu da bude okružen umetničkim delima evropske provenijencije koja idealizuju svet. Nikada nije podlegao tada već aktuelnom ukusu za egzotično i neobično, niti savremenoj estetici ružnog i istinitog, provokativnog i ekspresivnog”, kaže Irina Subotić.

Početak Drugog svetskog rata značio je izgnanstvo za kneza Pavla. Muzej kneza Pavla zvanično je trajao do 26. decembra 1944. godine kada je preimenovan u Umetničku kuću.

Monografija o Muzeju kneza Pavla, u koji su i seljaci u opancima ulazili s poštovanjem, rasvetljava dugo zamagljivanu istinu o njegovom nastanku i kraju, kao i činjenicu o potrebi dinastije Karađorđević da održi tadašnju jugoslovensku zajednicu.