Кнез није волео Пикаса

У „Политици”  је 15. јануара 1936. године уочи отварања Музеја кнеза Павла забележена ова вест:

Престоница је, најзад, добила музеј који ће је достојно репрезентовати. Музеј ће носити име свога Ствараоца Његовог Краљевског Височанства Кнеза Намесника.

Пет дана касније, наш лист је забележио да је кроз музеј прошло 20.000 посетилаца.

Музеј кнеза Павла као симбол културне меморије једног народа, настао је из потребе за уобличавањем елитне културе и уметности лоциране у исто тако елитни простор Новог двора у улици краља Милана у Београду, садашњег здања Председништва Србије.

„У сећањима старих Београђана Музеј кнеза Павла обележио је доба за које се веровало да нас је срећно приближило Европи”, написала је историчарка уметности Ирина Суботић у управо објављеној монографији о овом музеју у којој су штампани текстови осморо аутора.

Музеј кнеза Павла настао је спајањем Народног музеја основаног маја 1844. године (називаног и Хисторијско уметничким током двадесетих и тридесетих година 20. века) и Музеја савремене уметности који је отворен за јавност јула 1929. године и за чије је оснивање такође заслужан принц Павле Карађорђевић.

Иако се тадашњи директор Народног музеја професор Владимир Петковић противио спајању ове две институције сматрајући да музеј пре свега треба да буде научна установа, у основи ове намере била је принчева жеља да свом народу дарује музеј по угледу на париски Petit Palais. Негодовања су била усмерена и на чињеницу да овако спојени музеји носе име појединца, кнеза Павла, али како објашњавају историчари уметности, тада је и у свету било уобичајено да музеји добијају имена својих оснивача или добротвора, а кнезу Павлу, додатно, треба приписати огромну улогу у трасирању европског духа наше земље.

Још као веома млад, са непуних 25 година кнез Павле се залагао за оснивање уметничке збирке коју би чинила дела настајала од 19. века, о чему је често писао својим пријатељима у иностранству.

Смисао за естетске вредности и европски дух обликовани су код кнеза Павла још у детињству и младости захваљујући породичном окружењу, школовању на Оксфорду, широком кругу пријатеља укључујући и принца од Велса.

Уз сталне контакте са историчарем ренесансне уметности Бернардом Беренсоном и  уметничким стручњаком сер Џозефом Давином, кнез Павле успео је да подстакне дародавце из највиших аристократских кругова. Међу њима су били краљ Александар, краљица Марија, кнезова тетка Моина Абамалек Лазарев, леди Кјунард, лорд Ајвор Черчил... Паја Јовановић поклонио је портрет своје жене, а импресиониста Лисјен Писаро такође је даровао једну своју слику. Беренсон је поклонио „Сеоску сцену” Камија Писароа и „На морској обали” Чарлса Кондера.

У препискама кнеза Павла са пријатељима посебно се спомињу велики сликари попут Карпача, Палме Старијег, Тицијана, Бројгела, Ван Дајка, Пусена...

Дародавци су углавном бирали уметнике чија су се дела односила на умерени модернизам, а у складу с владајућим укусом и блиска схватањима кнеза Павла.

Музеј савремене уметности био је смештен у Конаку кнегиње Љубице где су у седам соба била распоређена дела британске, руске, италијанске, француске, румунске и домаће уметности.

Принцеза Јелисавета Карађорђевић, кћи кнеза Павла, открива нам да је њен отац највише волео Бројгела и Мантењу.

„Није волео Пикаса. Сматрао је да његово сликарство обмањује народ.

У сваком случају био је велики естета. Током боравка у Паризу, када бисмо ушли у музеј говорио ми је да не гледам све, него само најбоље. Без обзира на то да ли је слика, сто или столица.

Изоштрио ми је око, али је веома патио док смо били у Африци у изгнанству. Мој отац заиста није могао без уметности, а мени је најтеже пало када сам дошла у Београд то што нико није знао да ми каже где је Музеј кнеза Павла”, каже Јелисавета Карађорђевић.

Први директор Музеја кнеза Павла Милан Кашанин имао је визију музеја који би био „сваком човеку приступачна, нимало досадна и радо посећивана висока школа, привлачна и жива кућа, у којој се не само стиче и богати знање него и развија сензибилитет, а сензибилитет је најстручнија мера културе једног друштва”.

У распону од петнаестак година кнез Павле успео је да набави за краљевски двор, а потом и за своју приватну колекцију, антологијска дела међу којима су „Света породица са светом Катарином, Јованом Крститељем и донатором Палме Старијег и Рембрантов „Квинт Фабрије Максим (посећује свога сина у логору у Суеси)”.

„Кнез Павле имао је потребу да буде окружен уметничким делима европске провенијенције која идеализују свет. Никада није подлегао тада већ актуелном укусу за егзотично и необично, нити савременој естетици ружног и истинитог, провокативног и експресивног”, каже Ирина Суботић.

Почетак Другог светског рата значио је изгнанство за кнеза Павла. Музеј кнеза Павла званично је трајао до 26. децембра 1944. године када је преименован у Уметничку кућу.

Монографија о Музеју кнеза Павла, у који су и сељаци у опанцима улазили с поштовањем, расветљава дуго замагљивану истину о његовом настанку и крају, као и чињеницу о потреби династије Карађорђевић да одржи тадашњу југословенску заједницу.