Pevao sam Tuđmanu, ali i Đinđiću

VIŠE OD SPORTA
Dovoljno je samo reči njegovo ime i prezime, pa da ljubitelji šansona znaju o kome je reč. Ibrica Jusić (65) je samouki virtuoz na gitari i pevač posebnog, „nebrušenog”, treptavog glasa, koji, samo u pratnji svog psa, belgijskog ovčara, Bonda – izlazi na najčuvenije scene sveta.

Ibrica je rođen u Dubrovniku u porodici Arifa i Emine, koji su podigli četvoricu sinova i tri kćerke.

Veliki muzički talenat prvi je pokazao Đelo Jusić (70), vođa „Dubrovačkih trubadura”. Ali, braća nikad nisu bila zajedno na sceni! Ibrica zbog toga žali, ali ima, ipak, razumevanje za takav stav starijeg brata. 

On sebe doživljava kao „pticu na grani”, kao potpuno slobodnog čoveka, u svakom pogledu, čoveka koji komponuje i peva na isti način kao što živi. Njemu ništa nije važnije od muzike koju proizvodi.

Ima dvoje dece iz „susreta” sa dve žene: Kristijana (28), profesora književnosti koji, sa majkom, živi u Parizu, a gaji pčele u Versaju, i Eminu (24), diplomiranu balerinu, koja ima svoj bend i, sa majkom, živi u Stokholmu.

Od kad su Vaši u Dubrovniku?

Od tridesetih godine prošlog veka. Mojim roditeljima, Arifu i Emini, a oboje su bili iz begovskih porodica, je to bilo bračno putovanje sa koga se nisu vratili u mostarski okrug, u Blagaj na izvor Bune. Otac se bavio trgovinom. Hranio je pola Dubrovnika. A početkom rata je sa najstarijim sinom otišao u partizane.

Kako su dočekali vreme posle rata?

Kao beskućnici. Vlast nas je oslobodila od celokupne imovine. Sve su nam oduzeli. Otac je, ipak, nastavio da trguje na pijacama, a u trošnoj kući smo bili bez stolica i kreveta, pa smo sedeli na gajbama od voća i povrća i spavali na podu. A u tuđim kućama su bili naši tepisi, majčina „singerica”, očeva „Dalape” harmonika sa sto dvadeset basova... Otac je odlično svirao, a majka je jako lepo pevala.

U kom okruženju ste odrasli?

Bio sam jako problematičan, jer sam i silom odgovarao na probleme lokalnih antagonizama kad je u pitanju vera i nacionalnost... A najbolje sam se osećao u pionirskom pozorištu u Dubrovniku. Do četrnaeste godine odigrao sam sve dečije junake, a i pevao sam sve dečije uloge u operetama. Tako da ja i ovo što sad radim ne doživljavam kao zanimanje, kao posao, već kao moj „dug” Bogu zbog talenta kojim me nagradio i „staze” kojom me poveo.

A šta je moglo da vam se dogodi?

Posle osnovne škole završio sam, uz sve svirke i pevanja, tapetarski zanat. I posle dolaska sa odsluženja vojnog roka trebalo je, kao tapetar, da odem u Nemačku. U pripremi za taj put hteo sam da sviram u Dubrovniku, u baru „Lavirint”. Međutim, nisam bio dovoljno dobar za njih. Ipak, stekao sam svoju publiku svirkom na otvorenom prostoru, na Skalinama. I to je bilo presudno. Tu me čula Jagoda Bujić, tvorac najlepših tapiserija i kostimograf. Preporučila me Peri Gotovcu, lovcu na talente i uredniku „Jugotona”. I tako, evo već četrdeset pet godina, „šetam” svetom kao šansonjer.

Kako sad živite?

Jako lepo. Jedan sam od retkih srećnika koji u Dubrovniku ima stan u okviru zidina, u starom gradu. U tom stanu sam se rodio, a sad sam ga preuredio. Stan sličnih vrednosti imam, od prošle godine, i u Zagrebu. U oba stana imam dovoljno mesta za mene, mog psa i, eventualno, za još jednu osobu...

Šta je brat Đelo učinio za Vas?

On mi je bio samo uzor. Nije mi čak pokazao ni kako se gitara pravilno drži. I majka ga je molila da bude uz mene... Ali, on je uvek bio bolji za svakoga sem za svoju braću. A mogli smo, kao „Brader Jusić”, da osvojimo ceo svet. Ipak, nisam mu to zamerio, jer ja sam prejak individualac. Teško da sam se mogao uklopiti u grupu.  

A šta vam je dao Dubrovnik?

Sve što je lepo: sunce, more, široke vidike, italijansku kanconu, Dubrovačke letnje igre.., a u zaleđu, pretke moje porodice, koji su nam dali divne melodije sevdaha. Isto tako sam srećan što sam dvanaest godina, zahvaljujući svojim pesmama o moru i ljubavi, živeo u Parizu.

Koliko se dajete sportu?

Već četrdeset godina se bavim karateom. I to tri puta nedeljno. Sad sam član kluba „Tempo” u Zagrebu. Nisam osvojio ni jedan „pojas”, nisam polagao tu vrstu ispita. Meni je bilo najvažnije da u svemu učestvujem i da svoje tele dovedem u što bolje stanje – i po snazi i po izgledu.

Šta vam još daje karate?

Mentalnu snagu i čvrstinu duha. Mogu čak da kaže da sam zaljubljen u karate. Jer, ako me nije umorio, ako mi nije dosadio, ako me još zabavlja, znači da je postao deo mene. Karate me naučio da lakše podnosim poraze i da se manje veselim uspesima. A ta ravnoteža duha je velika mudrost. 

Čime se ponosite?

Činjenicom da mi je pripala čast da u Mostaru otvorim novi Stari most koji je srušen u ratu devedesetih. Taj most opet spaja Hrvate i Muslimane, a i Srbi se polako vraćaju. Nikad nisam razumeo podelu ljudi po veroispovesti, nacionalnosti...

Kako pevate pesme starog kraja?

Trudim se da i moj sevdah bude na najvišem nivou, ali nikad tu vrstu pesama ne mogu da otpevam kao što su to činili Himzo Polovina i Nada Mamula. Ali, napredujem i već imam dva albuma tih pesama: Prvi i drugi „Amanet” u kojima mirim tradiciju i novi zvuk. A te pesme sam pevao i na velikom džez festivalu u Švajcarskoj, pa u Oslu...

Koliko poštujete veru?

Po nacionalnosti sam Hrvat, a po veroispovesti Musliman. Ali, nisam strogo vezan za veru. Jer za mene postoji samo jedan Bog, a to što su se ljudi podelili je njihov stav. Meni je važno da Boga nosim u sebi i da se pridržavam deset božijih zapovesti. Sa tom verom, muzikom i pesmom nudim ljubav ljudima, a oni meni vraćaju istom merom. Nisam rob novca. Za mene je duhovno značajnije od materijalnog. 

Ko vas uvodi na svetske scene?

Uglavnom su to moji fanovi, moji obožavaoci. Tako sam i sad, evo treći put za prošlih šest godina, došao u Beograd i Novi Sad. A u „Karnegi hol”, u Njujork, pozvala me jedna lepa gospođa, supruga velikog američkog producenta. Na sličan način sam dobio poziv i iz Australije, iz Sidneja, za koncert u „Operi haus”. U „Olimpiji”, u Parizu sam bio na poziv vođa tog hrama pesme i igre. A u Stokholmu, na „Tivoli festivalu”, smenjivao sam se na sceni sa Elom Ficdžerald, Bob Dilanom i Santanom! A to je velika, svetska čast.

Kako ste dočekali rat devedesetih?

U uniformi hrvatske vojske. Smatrao sam da mi je to obaveza, dužnost prema domovini i prema sebi. Jer, napadnut je i moj grad, moj Dubrovnik, moj stan... Ali, u tom ratu nisam nosio pušku već gitaru. Pevao sam vojnicima...

Ali, reč može da bude ubojitija od metka...

Da, ali ja sam vojnicima pevao samo o ljubavi, kao i na koncertima. Jer, ljubav je moja životna misija. Međutim, u toku tri i po godine boravka u vojsci ispratio sam na onaj svet mnogo mladih i bio sam na ivici da se razbolim od „posleratnog sindroma”. Sanjao sam poginule... A kad sam došao u Zagreb čekalo me veliko – neprijatno iznenađenje. Tu sam baš „pukao”!

Šta se dogodilo?

Na ulicama i kafićima video sam vršnjake poginulih koji su, u bosovim odelima, trgovali i bogatili se, kupovali mercedese i ludovali... Otišao sam dan kasnije u vojnu upravu i vratio uniformu.

Da li ste pevali Franji Tuđmanu?

Jesam. Činio sam to i kad to niko nije hteo. Ali, kad je Tuđman želeo da me uvuče u stranku moj odgovor se sastojao od dve reči: „Hvala lepo”... I posle toga me, u Hrvatskoj, nigde nije bilo – devet godina!

Gde ste tada pevali?

Ceo svet je bio moj. Bio sam i u Srbiji, u Beogradu, na poziv Zorana Đinđića i Branislava Lečića, tada ministra kulture. Jer, pre tog rata smo se družili. Bilo je to u januaru i februaru 2003. godine. Pevao sam u pet gradova, a planirano je da, toga proleća, održim seriju koncerata u Srbiji, ali u martu je došlo do ubistva Zorana Đinđića...

Za čim žalite?

Za Jugoslavijom. Što sam stariji sve sam u to sigurniji. Mogli smo da ostanemo zajedno u bilo kom obliku, u federaciji, konfederaciji... Svejedno. Da je bilo sreće sad bi nas bilo dvadeset pet miliona. Ovako je svaka naša država prodata, a svi mi postajemo robovi u svojim zemljama.  

Kako žene reaguju na Vas?

Ne mislim da sam neki mačo tip. Meni su emocije jako važne, a danas ih ima sve manje i manje, a sponzorstva sve više i više. Prava ljubav danas sve teže može da se ostvari, a ovu hemiju oblikuju karakteri, odnosno pogledi na život. Posle zanosa trebalo bi krenuti ka razumevanju i duhovnoj povezanosti... Zasad samo imam nadu da će mi se to, ipak, opet dogoditi...