Певао сам Туђману, али и Ђинђићу

ВИШЕ ОД СПОРТА
Довољно је само речи његово име и презиме, па да љубитељи шансона знају о коме је реч. Ибрица Јусић (65) је самоуки виртуоз на гитари и певач посебног, „небрушеног”, трептавог гласа, који, само у пратњи свог пса, белгијског овчара, Бонда – излази на најчувеније сцене света.

Ибрица је рођен у Дубровнику у породици Арифа и Емине, који су подигли четворицу синова и три кћерке.

Велики музички таленат први је показао Ђело Јусић (70), вођа „Дубровачких трубадура”. Али, браћа никад нису била заједно на сцени! Ибрица због тога жали, али има, ипак, разумевање за такав став старијег брата. 

Он себе доживљава као „птицу на грани”, као потпуно слободног човека, у сваком погледу, човека који компонује и пева на исти начин као што живи. Њему ништа није важније од музике коју производи.

Има двоје деце из „сусрета” са две жене: Кристијана (28), професора књижевности који, са мајком, живи у Паризу, а гаји пчеле у Версају, и Емину (24), дипломирану балерину, која има свој бенд и, са мајком, живи у Стокхолму.

Од кад су Ваши у Дубровнику?

Од тридесетих године прошлог века. Мојим родитељима, Арифу и Емини, а обоје су били из беговских породица, је то било брачно путовање са кога се нису вратили у мостарски округ, у Благај на извор Буне. Отац се бавио трговином. Хранио је пола Дубровника. А почетком рата је са најстаријим сином отишао у партизане.

Како су дочекали време после рата?

Као бескућници. Власт нас је ослободила од целокупне имовине. Све су нам одузели. Отац је, ипак, наставио да тргује на пијацама, а у трошној кући смо били без столица и кревета, па смо седели на гајбама од воћа и поврћа и спавали на поду. А у туђим кућама су били наши теписи, мајчина „сингерица”, очева „Далапе” хармоника са сто двадесет басова... Отац је одлично свирао, а мајка је јако лепо певала.

У ком окружењу сте одрасли?

Био сам јако проблематичан, јер сам и силом одговарао на проблеме локалних антагонизама кад је у питању вера и националност... А најбоље сам се осећао у пионирском позоришту у Дубровнику. До четрнаесте године одиграо сам све дечије јунаке, а и певао сам све дечије улоге у оперетама. Тако да ја и ово што сад радим не доживљавам као занимање, као посао, већ као мој „дуг” Богу због талента којим ме наградио и „стазе” којом ме повео.

А шта је могло да вам се догоди?

После основне школе завршио сам, уз све свирке и певања, тапетарски занат. И после доласка са одслужења војног рока требало је, као тапетар, да одем у Немачку. У припреми за тај пут хтео сам да свирам у Дубровнику, у бару „Лавиринт”. Међутим, нисам био довољно добар за њих. Ипак, стекао сам своју публику свирком на отвореном простору, на Скалинама. И то је било пресудно. Ту ме чула Јагода Бујић, творац најлепших таписерија и костимограф. Препоручила ме Пери Готовцу, ловцу на таленте и уреднику „Југотона”. И тако, ево већ четрдесет пет година, „шетам” светом као шансоњер.

Како сад живите?

Јако лепо. Један сам од ретких срећника који у Дубровнику има стан у оквиру зидина, у старом граду. У том стану сам се родио, а сад сам га преуредио. Стан сличних вредности имам, од прошле године, и у Загребу. У оба стана имам довољно места за мене, мог пса и, евентуално, за још једну особу...

Шта је брат Ђело учинио за Вас?

Он ми је био само узор. Није ми чак показао ни како се гитара правилно држи. И мајка га је молила да буде уз мене... Али, он је увек био бољи за свакога сем за своју браћу. А могли смо, као „Брадер Јусић”, да освојимо цео свет. Ипак, нисам му то замерио, јер ја сам прејак индивидуалац. Тешко да сам се могао уклопити у групу.  

А шта вам је дао Дубровник?

Све што је лепо: сунце, море, широке видике, италијанску канцону, Дубровачке летње игре.., а у залеђу, претке моје породице, који су нам дали дивне мелодије севдаха. Исто тако сам срећан што сам дванаест година, захваљујући својим песмама о мору и љубави, живео у Паризу.

Колико се дајете спорту?

Већ четрдесет година се бавим каратеом. И то три пута недељно. Сад сам члан клуба „Темпо” у Загребу. Нисам освојио ни један „појас”, нисам полагао ту врсту испита. Мени је било најважније да у свему учествујем и да своје теле доведем у што боље стање – и по снази и по изгледу.

Шта вам још даје карате?

Менталну снагу и чврстину духа. Могу чак да каже да сам заљубљен у карате. Јер, ако ме није уморио, ако ми није досадио, ако ме још забавља, значи да је постао део мене. Карате ме научио да лакше подносим поразе и да се мање веселим успесима. А та равнотежа духа је велика мудрост. 

Чиме се поносите?

Чињеницом да ми је припала част да у Мостару отворим нови Стари мост који је срушен у рату деведесетих. Тај мост опет спаја Хрвате и Муслимане, а и Срби се полако враћају. Никад нисам разумео поделу људи по вероисповести, националности...

Како певате песме старог краја?

Трудим се да и мој севдах буде на највишем нивоу, али никад ту врсту песама не могу да отпевам као што су то чинили Химзо Половина и Нада Мамула. Али, напредујем и већ имам два албума тих песама: Први и други „Аманет” у којима мирим традицију и нови звук. А те песме сам певао и на великом џез фестивалу у Швајцарској, па у Ослу...

Колико поштујете веру?

По националности сам Хрват, а по вероисповести Муслиман. Али, нисам строго везан за веру. Јер за мене постоји само један Бог, а то што су се људи поделили је њихов став. Мени је важно да Бога носим у себи и да се придржавам десет божијих заповести. Са том вером, музиком и песмом нудим љубав људима, а они мени враћају истом мером. Нисам роб новца. За мене је духовно значајније од материјалног. 

Ко вас уводи на светске сцене?

Углавном су то моји фанови, моји обожаваоци. Тако сам и сад, ево трећи пут за прошлих шест година, дошао у Београд и Нови Сад. А у „Карнеги хол”, у Њујорк, позвала ме једна лепа госпођа, супруга великог америчког продуцента. На сличан начин сам добио позив и из Аустралије, из Сиднеја, за концерт у „Опери хаус”. У „Олимпији”, у Паризу сам био на позив вођа тог храма песме и игре. А у Стокхолму, на „Тиволи фестивалу”, смењивао сам се на сцени са Елом Фицџералд, Боб Диланом и Сантаном! А то је велика, светска част.

Како сте дочекали рат деведесетих?

У униформи хрватске војске. Сматрао сам да ми је то обавеза, дужност према домовини и према себи. Јер, нападнут је и мој град, мој Дубровник, мој стан... Али, у том рату нисам носио пушку већ гитару. Певао сам војницима...

Али, реч може да буде убојитија од метка...

Да, али ја сам војницима певао само о љубави, као и на концертима. Јер, љубав је моја животна мисија. Међутим, у току три и по године боравка у војсци испратио сам на онај свет много младих и био сам на ивици да се разболим од „послератног синдрома”. Сањао сам погинуле... А кад сам дошао у Загреб чекало ме велико – непријатно изненађење. Ту сам баш „пукао”!

Шта се догодило?

На улицама и кафићима видео сам вршњаке погинулих који су, у босовим оделима, трговали и богатили се, куповали мерцедесе и лудовали... Отишао сам дан касније у војну управу и вратио униформу.

Да ли сте певали Фрањи Туђману?

Јесам. Чинио сам то и кад то нико није хтео. Али, кад је Туђман желео да ме увуче у странку мој одговор се састојао од две речи: „Хвала лепо”... И после тога ме, у Хрватској, нигде није било – девет година!

Где сте тада певали?

Цео свет је био мој. Био сам и у Србији, у Београду, на позив Зорана Ђинђића и Бранислава Лечића, тада министра културе. Јер, пре тог рата смо се дружили. Било је то у јануару и фебруару 2003. године. Певао сам у пет градова, а планирано је да, тога пролећа, одржим серију концерата у Србији, али у марту је дошло до убиства Зорана Ђинђића...

За чим жалите?

За Југославијом. Што сам старији све сам у то сигурнији. Могли смо да останемо заједно у било ком облику, у федерацији, конфедерацији... Свеједно. Да је било среће сад би нас било двадесет пет милиона. Овако је свака наша држава продата, а сви ми постајемо робови у својим земљама.  

Како жене реагују на Вас?

Не мислим да сам неки мачо тип. Мени су емоције јако важне, а данас их има све мање и мање, а спонзорства све више и више. Права љубав данас све теже може да се оствари, а ову хемију обликују карактери, односно погледи на живот. После заноса требало би кренути ка разумевању и духовној повезаности... Засад само имам наду да ће ми се то, ипак, опет догодити...