U Drsniku još samo dunje mirišu

Klina – Na dva kilometra od Kline, na bogatoj zemlji metohijskoj, svoje povratničke dane u Drsniku broji pedesetak Srba, starijih žitelja ovog sela. Vratili su se pre pet godina na poharane njive i  porušena ognjišta.

U Drsniku, Donjem i Gornjem, bilo je nekada 160 kuća i 700 Srba. Sada ih je pedesetak u 53 obnovljene kuće. U Klini se snabdevaju solju, brašnom i šećerom, a kod lekara odlaze ili u Osojane, ili u Kosovsku Mitrovicu. Živeli su do rata bogato, od plodova zemlje i gajenja stoke, ili radeći u Klini i Peći, a sada oni koji su bolje sreće za hleb zarađuju u nekoj od škola ili ambulanata, rasejanih u osam povratničkih sela, u kojima ukupno ima oko 600 Srba. Minimum egzistencije ostvaruju zahvaljujući pomoći države Srbije, odnosno novcem koji pretekne kad plate struju.

– Kada smo se vratili pre pet godina, zatekli smo porušene kuće, njive zarasle u trnje, leske i koprivu, a svi šljivaci su bili posečeni... Ostavili su samo dunje. Nekada se ovde živelo bogato, radili su meštani i u rudniku boksita, u kombinatu „Maližgan”, u fabrici „Komuna”, a sada su u selu samo penzioneri – priča nam Mihajlo Čekrlić, jedan od prvih povratnika u Drsnik.

U rodnom selu je ponovo i Branislav Ribać. Nekada je radio u Klini, u Poljoprivrednoj zadruzi, a sada sa nešto malo para, koliko mu država Srbija da, preživljava teške i samotne drsničke dane.

Iz crkve Svete Petke, izgrađene u 16. veku, a nedavno obnovljene, prilazi nam Stevana Ribać. Ovde je sama, muž joj je umro u Kraljevu, u kolektivnom centru za smeštaj izbeglica, gde su glavu sklonili u junu 1999.

– Vratila sam se jer sam svih godina u izbeglištvu sanjala svoju kuću, njive i komšije. Nemam penziju, a živim od socijalne pomoći, koju već pet meseci ne primam –smrknutog lica kazuje Stevana, i još veli da joj samoća najteže pada sa smirajem dana, jer kad ovde smrkne, niko iz kuće ne izlazi.

Ispod oraha, nadomak crkve, sedi na klupici Radeta Ribać, 68. mu je godina. I on se, sa suprugom, vratio jula 2005. Veli, imao je sedam hektara zemlje, a tek sad je nešto posejao.

– Albanci iz okoline nam ponekad naprave štetu, puste stoku u naše livade i njive. Ali, ja sam strah pregoreo. Jedan je život, odlučio sam da ga ovde proživim – kaže nam Radeta.

Jovu i Vidosava Đurića iz Osojana zatičemo dok sa Milovanom Karadžićem, povratnikom, grade novi zadružni dom.

Milovan, ko od brega odvaljen, priča da je više od dve decenije proveo u Ljubljani, vratio se u Drsnik, a onda ponovo 1999. otišao iz njega. Boravio je u Čačku, u Kruševcu, a onda, kad su mu „dozlogrdili” raseljenički dani, rešio je da dođe na svoje ognjište, na četiri hektara obradive zemlje, a oko dva je bilo pod šumom, koju su mu Albanci u međuvremenu svu posekli.

Nadaju se Drsničani da će pod planinom Volujak biti još Srba, kako kažu, „tek onda kada i država krene da ih vraća”. Do tada, vele, tu su da se ne ugasi i poslednje ognjište.