У Дрснику још само дуње миришу

Клина – На два километра од Клине, на богатој земљи метохијској, своје повратничке дане у Дрснику броји педесетак Срба, старијих житеља овог села. Вратили су се пре пет година на похаране њиве и  порушена огњишта.

У Дрснику, Доњем и Горњем, било је некада 160 кућа и 700 Срба. Сада их је педесетак у 53 обновљене куће. У Клини се снабдевају сољу, брашном и шећером, а код лекара одлазе или у Осојане, или у Косовску Митровицу. Живели су до рата богато, од плодова земље и гајења стоке, или радећи у Клини и Пећи, а сада они који су боље среће за хлеб зарађују у некој од школа или амбуланата, расејаних у осам повратничких села, у којима укупно има око 600 Срба. Минимум егзистенције остварују захваљујући помоћи државе Србије, односно новцем који претекне кад плате струју.

– Када смо се вратили пре пет година, затекли смо порушене куће, њиве зарасле у трње, леске и коприву, а сви шљиваци су били посечени... Оставили су само дуње. Некада се овде живело богато, радили су мештани и у руднику боксита, у комбинату „Малижган”, у фабрици „Комуна”, а сада су у селу само пензионери – прича нам Михајло Чекрлић, један од првих повратника у Дрсник.

У родном селу је поново и Бранислав Рибаћ. Некада је радио у Клини, у Пољопривредној задрузи, а сада са нешто мало пара, колико му држава Србија да, преживљава тешке и самотне дрсничке дане.

Из цркве Свете Петке, изграђене у 16. веку, а недавно обновљене, прилази нам Стевана Рибаћ. Овде је сама, муж јој је умро у Краљеву, у колективном центру за смештај избеглица, где су главу склонили у јуну 1999.

– Вратила сам се јер сам свих година у избеглиштву сањала своју кућу, њиве и комшије. Немам пензију, а живим од социјалне помоћи, коју већ пет месеци не примам –смркнутог лица казује Стевана, и још вели да јој самоћа најтеже пада са смирајем дана, јер кад овде смркне, нико из куће не излази.

Испод ораха, надомак цркве, седи на клупици Радета Рибаћ, 68. му је година. И он се, са супругом, вратио јула 2005. Вели, имао је седам хектара земље, а тек сад је нешто посејао.

– Албанци из околине нам понекад направе штету, пусте стоку у наше ливаде и њиве. Али, ја сам страх прегорео. Један је живот, одлучио сам да га овде проживим – каже нам Радета.

Јову и Видосава Ђурића из Осојана затичемо док са Милованом Караџићем, повратником, граде нови задружни дом.

Милован, ко од брега одваљен, прича да је више од две деценије провео у Љубљани, вратио се у Дрсник, а онда поново 1999. отишао из њега. Боравио је у Чачку, у Крушевцу, а онда, кад су му „дозлогрдили” расељенички дани, решио је да дође на своје огњиште, на четири хектара обрадиве земље, а око два је било под шумом, коју су му Албанци у међувремену сву посекли.

Надају се Дрсничани да ће под планином Волујак бити још Срба, како кажу, „тек онда када и држава крене да их враћа”. До тада, веле, ту су да се не угаси и последње огњиште.