Od Tita do patrijarha

U masi koja javno žali patrijarha dosta je ljudi koji su ranije žalili Tita. Za masu ništa neprirodno. Ali stvari postaju složenije kada isti intelektualci žaleći podjednako pomenute javne ličnosti sličnim žarom osmišljavaju i njihove vrednosti. Tu se već ne radi samo o tuzi i o poštovanju. Stvari postaju složenije.

Nekrolozi koje su posvetili patrijarhu srpski intelektualci u saznajnosociološkom smislu jesu zanimljivi. Prisećajući se patrijarha srpski intelektualci ne iskazuju samo žal za preminulim nego i nagoveštavaju novi smisao, pa donekle obećavaju i sistematizuju novo spasenje. Obnovljenim starim vrednostima ulivaju novi smisao. Odajući poštu patrijarhu napadno moralizuju svoju aktivnost preko ritualne veze sa onostranim. Da u ovoj raboti nema bivših marksista stvari bi bile skoro prirodne. Ali nisu prirodne, iako su dirljivo spontane. Zašto?

Zato što je govor o javnoj ličnosti uvek i govor o sebi. Isti oni koji su osmišljavali učinak Tita, a danas osmišljavaju misiju patrijarha u stvari rekonstruišu vlastite biografije. Intelektualci su virtuozi u ovom poslu. Autobiografije intelektualaca su tipični projektivni dokumenti, koji služe samouzdizanju. Intelektualci ne prepisuju nego montiraju vlastitu prošlost. Montaža je često bravurozna, pa su za većinu običnih ljudi njihovi zaokreti neprozirni. Prosečni humanistički intelektualac u novim balkanskim državama vešto je prilagodio svoju biografiju prohodnim vrednostima. Do sloma socijalizma bio je levičar, nakon toga desničar. A u svojim očima uvek postojan. Manje je važno to što je podjednako žalio pokojnike kao ljude, Tita jednako kao i patrijarha. Problem u tome što je podjednako zdušno pravdao spasenje koje su oba pokojnika nudila. Međutim, ovaj zaokret se maskira i ,,intelektualizuje”, pa je biografija prosečnog srpskog intelektualca lišena diskontinuiteta. Malo je onih koji su kadri da se suoče sa rezom u autobiografiji i da otvoreno kažu: ,,Jesam pravdao samoupravljanje i gnušao se kapitalizma, a danas sam bogotražitelj i kritičar levice i prosvetiteljstva”. Nema takvih.

Pa ipak, smrt patrijarha nehotično je razotkrila neke nabore u inače uredno ispeglanim biografijama srpskih intelektualaca. Kao da je postala malo prozirnija „doslednost” onih koji su se svojedobno pozivali na Marksa, a danas uzdišu za patrijarhom. Danas u retradicionalizovanoj Srbiji imućni stoje u milosti božjoj, a pokorno trpljenje oplemenjuje sirotinju i otuda što se intelektualci i političari krste i kada treba i kada ne treba. Bilo bi površno reći da je reč o modi ili ne daj bože o srebroljublju. Sociološki je važnije uočiti da su srpski intelektualci retko imali distancu prema poretku i njegovim vrednostima, pa im je zato i nedostajala intelektualnost u Zolinom i Ničeovom smislu. Nije, naime, signatura intelektualca samo javna upotreba uma nego i ne valja biti legionar trenutka, kako je Niče upozorio. Drugim rečima, nije dovoljno samo kritikovati vlast jer to zanatski radi opozicija koju delom plaća i država. Daleko je teže odoleti hegemonom duhu vremena koji traži konformizam. Preobraćeni se brane tvrdnjom da samo budala ne menja mišljenje. Oprezniji dodaju da je najteže prvi put prevjeriti.

sociolog, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu