Sezona sporazuma

Da li ste primetili da se, svuda pa i ovde, ljudi sve bolje međusobno razumeju? Malo-malo, pa se nagovesti, potpiše ili na snagu stupi neki – sporazum.

Čak se i pojedini simboli nerazumevanja s drugima – za kakve su poduže važili Vašington i Beograd, uz podrazumevajuće neuporedive razlike u dometima – doživljavaju kao vesnici zaokreta ka povećanom globalnom i lokalnom razumevanju: njih unutar sebe, njih za druge i drugih za njih. Toliko vanredno NjIHanje zavređuje i vanrednu pažnju.

Amerika uverava da je prvi put u ovom veku sklonija međunarodnom sporazumevanju (u raznim oblastima) nego jednostranostima. Srbija uverava, istovremeno, da je rešena da sebe najzad vidi kao deo pravila, a ne kao izuzetak. I jedna i druga teže da budu prihvaćene kao akteri rešenja a ne problema (koje su, osobenim specifičnostima, usijavale „dolivajući ulje na vatru”).

Prvi put, reklo bi se, u novijoj istoriji (posle hladnog rata) te dve, po mnogo čemu različite, zemlje istovremeno deluju ka istom cilju. Da se iskažu kao važni protagonisti izlaska iz međunarodne – krize poverenja.

Najupadljivija je novost to što se obema opet – veruje. Srbima se, stoga, ukidaju vize za šengensku zonu i EU im odmrzava Prelazni trgovinski sporazum, dok se Amerikancima ukazuje poštovanje za to što su se odrekli dve bitne predrasude – izabravši prvog crnca za šefa Bele kuće koja, s njim za kormilom, uverava da je spremna da prema drugima, i u internacionalnim odnosima, nastupa sa više razumevanja nego „naloga”.

Kriza je, skloni su da kažu cinici, dogurala „cara do duvara” – kad se uzori za prevazilaženje muka sada traže u reformama dva sistema koji su donedavno (Srbija u prošloj, a SAD u ovoj deceniji) važili za „izvore nevolja”. Reč je, čini se, u nečem drugom i bitnijem: nevolje, proizišle iz starih (pa i zastarelih) shvatanja i odnosa, toliko su narasle da je neophodno preispitivanje svega dosegnutog, pa i uloga Amerike i Srbije na međunarodnoj sceni, na kojoj su obe, poduže, drugima „bole oči”.

Drugim rečima – osporene su olakosti koje odgovornost fiksiraju na izuzetke, onakve ili ovakve. Traži se novi put u kome tempo neće diktirati krajnosti koje su oličavale (opet – na neuporedive načine) Amerika i Srbija. Da bi se svet posvetio – istrajnijim ekstremima kao što su klimatski lomovi, terorizam, islamski fundamentalizam, širenje oružja za masovno uništavanje. I proučavanju – novih „neobjašnjivosti”, kao što je veza, nalik „sijamskim blizancima”, između Amerike kao „jedine supersile” i Kine kao jedine komunističke sile koja „pretenduje da izbije na vrh svetske ekonomske piramide”.

Još je nesaglediv put do ostvarenja navedenih neposrednih ciljeva i dalekosežnih ishoda. Znatno je jednostavnije uporedno posmatranje – kuda idu Amerika i Srbija (i njima slični, ako se takvi uoče) kao znamenja promena u globalnim tumbanjima.

Tekuća kriza obećava da će potrajati ali, pojačano kooperativni kursevi Amerike i Srbije, ponaosob pa i međusobno, sugerišu da smo svedoci promocije – sezone sporazumevanja. Takođe „ali” – ako njih dve prestanu da budu izuzeci i postanu deo opštih pravila, verovatno će uslediti naleti za popunjavanje mesta koja upražnjavaju.

To ne mora da izazove žal za izgubljenim „izuzetnostima”. Bar ne – među građanima Srbije. Koji čeznu da se dosledno poštuju pravila ponašanja ozvaničena ne samo internacionalnim nego i nacionalnim – sporazumima.