Сезона споразума

Да ли сте приметили да се, свуда па и овде, људи све боље међусобно разумеју? Мало-мало, па се наговести, потпише или на снагу ступи неки – споразум.

Чак се и поједини симболи неразумевања с другима – за какве су подуже важили Вашингтон и Београд, уз подразумевајуће неупоредиве разлике у дометима – доживљавају као весници заокрета ка повећаном глобалном и локалном разумевању: њих унутар себе, њих за друге и других за њих. Толико ванредно ЊИХање завређује и ванредну пажњу.

Америка уверава да је први пут у овом веку склонија међународном споразумевању (у разним областима) него једностраностима. Србија уверава, истовремено, да је решена да себе најзад види као део правила, а не као изузетак. И једна и друга теже да буду прихваћене као актери решења а не проблема (које су, особеним специфичностима, усијавале „доливајући уље на ватру”).

Први пут, рекло би се, у новијој историји (после хладног рата) те две, по много чему различите, земље истовремено делују ка истом циљу. Да се искажу као важни протагонисти изласка из међународне – кризе поверења.

Најупадљивија је новост то што се обема опет – верује. Србима се, стога, укидају визе за шенгенску зону и ЕУ им одмрзава Прелазни трговински споразум, док се Американцима указује поштовање за то што су се одрекли две битне предрасуде – изабравши првог црнца за шефа Беле куће која, с њим за кормилом, уверава да је спремна да према другима, и у интернационалним односима, наступа са више разумевања него „налога”.

Криза је, склони су да кажу циници, догурала „цара до дувара” – кад се узори за превазилажење мука сада траже у реформама два система који су донедавно (Србија у прошлој, а САД у овој деценији) важили за „изворе невоља”. Реч је, чини се, у нечем другом и битнијем: невоље, произишле из старих (па и застарелих) схватања и односа, толико су нарасле да је неопходно преиспитивање свега досегнутог, па и улога Америке и Србије на међународној сцени, на којој су обе, подуже, другима „боле очи”.

Другим речима – оспорене су олакости које одговорност фиксирају на изузетке, онакве или овакве. Тражи се нови пут у коме темпо неће диктирати крајности које су оличавале (опет – на неупоредиве начине) Америка и Србија. Да би се свет посветио – истрајнијим екстремима као што су климатски ломови, тероризам, исламски фундаментализам, ширење оружја за масовно уништавање. И проучавању – нових „необјашњивости”, као што је веза, налик „сијамским близанцима”, између Америке као „једине суперсиле” и Кине као једине комунистичке силе која „претендује да избије на врх светске економске пирамиде”.

Још је несагледив пут до остварења наведених непосредних циљева и далекосежних исхода. Знатно је једноставније упоредно посматрање – куда иду Америка и Србија (и њима слични, ако се такви уоче) као знамења промена у глобалним тумбањима.

Текућа криза обећава да ће потрајати али, појачано кооперативни курсеви Америке и Србије, понаособ па и међусобно, сугеришу да смо сведоци промоције – сезоне споразумевања. Такође „али” – ако њих две престану да буду изузеци и постану део општих правила, вероватно ће уследити налети за попуњавање места која упражњавају.

То не мора да изазове жал за изгубљеним „изузетностима”. Бар не – међу грађанима Србије. Који чезну да се доследно поштују правила понашања озваничена не само интернационалним него и националним – споразумима.