Deda mi je u nasledstvo ostavio glas

VIŠE OD SPORTA
Kad se pročita naslov ovog teksta steći se utisak da je u pitanju neka šala, ali nije, jer geni su čudo. Deda je bio Radivoje Marković, čuveni reporter Radio Beograda, a unuka je Tamara Marković, mecosopran beogradske Opere.

Deda je svojim glasom „slikao” događaje sa svih kontinenata. Posebno sa sportskih zbivanja. A unuka to čini svojim ulogama na operskim scenama širom Evrope, pa i sveta.

Rođena 1969. godine u Beogradu. Studije solo pevanja završila je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Oktava Enigareskua. Magistrirala je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Biserke Cvejić, a na „poliranje” glasa je išla u Bukurešt i Pariz.

Nemirne je prirode. Ima dva osnovna životna putokaza. To su posao i ljubav. Zbog posla je naučila i nemački, a zbog ljubavi je ostavila bogatog muža, čuvenog hirurga, i otišla kod siromašnog Italijana.

U braku nije imala decu, a sad bi volela da ih ima, ali još nije našla pravog oca za svoju decu...

Po čemu posebno pamtite dedu

Kad sam imala samo deset godina deda je otišao na „drugu planetu”. Od tada nije uz mene, ali uvek će živeti u meni. Pamtim njegov mio pogled i uvek ne upaljenu cigaretu u uglu usana. Nije smeo da puši, a voleo je miris i ukus duvana... U nasleđe mi je ostavio „glas” i kuću na Hvaru, a pesmu i more najviše volim.

Da li je i deda voleo muziku?

Veoma. Sa svih putovanja je donosio muzičke „pozdrave”. Imao je veliku kolekciju ploča. Sve ih čuvam. Ima tu ritmova od Marije Kalas do mađarskih cigana. Posebno je voleo kvartet „Golden gejt”, „Pleterse”, Mahaliju Džekson... A ima tu još nešto što mi dedu „vrača u život”. To su drugi ljudi...

 Na primer?

Pa, na primer ime dede mi otvara mnoga vrata. Evo jednog događaja: U nedavnoj priči sa vozačem taksija, u Hrvatskoj, na putu od Rijeke ka Opatiji, pri razgovoru o sportu, pomenula sam ime dede. I dogodilo se čudo. Vozač je odmah isključio taksimetar! Rekao mi je: „Često sam vozio Raću kad je dolazio u ovaj kraj”...

Da li ste i Vi posvećeni i sportu?

U školi sam, uglavnom, izbegavala sport. Ali, moj otac Rodoljub-Doda je bio sportski novinar. Upoznao me sa Verom Jeftimijades, koja je, posle uspešne svetske karijere, bila trener mačevanja. I to mi se jako dopalo. Mačevanje, sem sportskih, razvija i niz drugih vrlina, kao, na primer: viteštvo, brzinu reagovanja, hrabrost...

A da li u sportu ima erotike

Ima. Osnovni činioci sporta, kao i erotike, su posvećenost, istrajnost, strast... Meni u horoskopu piše: „Voli da osvaja”, a to mi je i sportski, i životni i muzički cilj. Volim potpuno da osvojim rivala, muškarca sa kojim sam, kao i publiku koja me sluša. To nije lako, ali me jako inspiriše.

Kad ste izabrali svoje zanimanje?

Bilo je to, onako, dečije, spontano, pri upisu u školu, kad sam imala samo šest godina. Psiholog me na testiranju pitao šta ću da budem kad porastem, a ja sam mu kazala: „Operska pevačica”. Ovaj odgovor toliko je zbunio moju majku da je ona počela da se izvinjava psihologu...

Ko Vas je uveo u operske melodije?

Iako to zvuči neskromno kazaću istinu. Bila je to svetska primadona Marija Kalas. Dok su moji roditelji bili na poslu ja sam uključila gramofon, obukla maminu bundu, okačila perle i glumila Mariju Kalas... A ona me, još tada, i izgledom i glasom potpuno opčinila, a to mi se događa i sad kad slušam snimke njenog glasa. Za mene je taj osećaj bio i ostao velika magija.

U čemu još vidite magiju?

U ljubavi. I taj osećaj spontane potrebe za nekim je - magičan. Više puta sam prolazila kroz takve odnose. Prvi put sam taj osećaj imala kad sam se, posle srednje muzičke škole „Stanković”, sa zavidnim brojem poena, upisala na Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu. Ali, tada je moja prva velika ljubav bio Bojan Knežević, koji je studirao na Akademiji u Novom Sadu. I ja sam, na zaprepašćenje roditelja, otišla na Akademiju u Novi Sad...

A šta se dogodilo posle „Bojana”?

Te 1992. godine sam diplomirala u klasi profesora, Oktava Enigareskua. Ali, nisam mogla da se radujem. Umro mi je otac i izbio je rat. Moj dragi tata je imao samo četrdeset devet godina... Tada mi je ruku pružio profesor Enigaresku. Dobila sam stipendiju rumunske vlade, a potom i ugovor sa njihovom operom. Bila sam u Bukureštu pet godina.

I potom?

Direktor Opere u Beogradu, Dejan Miladinović, me angažovao bez audicije. Blistala sam u Donicetijevoj operi „Ana Bolen”. I potom sam dobila poziv za koncert u Braunšvajgu. U Nemačkoj mi se sve dopalo. Od opera do organizacije posla. Rešila sam tu da ostanem. Prvo sam se upisala na „Geteov institut” zbog jezika. I sve mi je krenulo lepo. Ali, na moj užas, počelo je bombardovanje Srbije...

Šta Vas je tada vodilo, posao ili ljubav?

Strastveno i jedno i drugo. Udala sam se za Hanca, čuvenog nemačkog hirurga, a dvadeset dana kasnije sam položila audiciju u Magdeburgu. Iznajmila sam tada, zbog posla, i stan u Berlinu... U tim uslovima bilo je normalno da, posle godinu i po dana braka, ostavim bogatog hirurga i da do 2007. godine, kad sam se iz Nemačke vratila u Beograd, živim sa siromašnim arhitektom Đanijem Morandom sa Sicilije... A, u međuvremenu, sam, sa operom iz Magdeburga, beležila uspehe i u Japanu, i u Argentini.

Da li ste imali materijalnu korist od razvoda?

Ne. Jer, nisam ni imala nikakve materijalne pretenzije, a i te kako sam mogla da ih imam. Posebno po nemačkom pravnom sistemu. Hanc je veoma bogat čovek. Ali, i ja sam čovek. A moja sloboda, u tom razvodu, nije imala cenu, ona mi je bila najvažnija. Postupila sam u tom odnosu emotivno, a ne racionalno. I nikad se nisam pokajala.

Kad ste se definitivno vratili u Beograd?

Posle više nastupa u Rijeci, Mariboru i Beogradu. A u Beogradu sam se, konačno, vratila, pre dve godine, predstavom „Kavalerija rustikana”. Tada sam proslavila dvadeset godina umetničkog rada. Prvi ugovor potpisala sam sa Predragom Ejdusom, tada upravnikom Narodnog pozorišta.

Imate posao koji volite, a ljubav?

Imam i ljubav. Imam Marija u Rijeci. I on je u muzici. U Beogradu uživam u poslu. Sad pevam i igram u novoj postavci predstave „Hasanaginica” i u još četiri predstave. A u Rijeci se predajem povremenom radu i novoj ljubavi. Ipak, još nisam našla pravog oca za svoju decu, a imaću ih. Sigurno...

Sad ste na sceni i majka...

U „Hasanaginici” sam majka Hasanage, a u ostalim ulogama sam devojka: „kneginja Eboli”, „Santuca”, „Precizila” i „Šarlota”, Verterova ljubav! Uloge u operama se ne dobijaju po godinama starosti pevača već po boji glasa. Uvek se potpuno predajem svakoj ulozi na sceni.

Kolike su plate u Operi?

To ću ovako da vam objasnim: Ono što je ovde vredno, što je neprocenjivo, to je medijska promocija i status soliste Opere. A plata je nešto drugo. A to „drugo” je u Nemačkoj, i svuda na Zapadu, uvek prvo. Tamo su zarade velike, a publicitet mali.

Kako koristite svoju slobodu?

U životu se ponašam kao da nemam obaveza ni prema kome. Ja sam uvek slobodna. I kad sam bila u braku i kad sam u vezi, kao sad. Zato kod mene zajednica ne može da funkcioniše dugo. U Nemačkoj, i kad sam bila u braku, umela sam da koristim reklamu:„Letite po ceni taksija”. Cela Evropa mi je bila na dlanu: Berlin - Napulj, tamo i nazad za sedamdeset pet evra! I tako ja odem u Napulj, Lisabon, London... I javim se, kad stignem!

A kako „lovite” muškarca?

Volim da osvajam muškarce koji važe za neosvojive. Ne volim one koji hoće, već one koji neće. To mi je mnogo interesantnije. Ne volim preozbiljne, krute ljude, posebno one koji od svog posla prave fetiš. Oni su mi jako dosadni. Volim duhovite, vrcave, one koji brzo misle. I još nešto. Kod mene sve, u žensko - muškom odnosu, zavisi i od spleta okolnosti. Jer, situacija je, ponekad, jača od svih normi, pa i od moralnih.

Čime se branite od udvarača?

To činim verbalno i jako agresivno. Tu nisam taktična. Posebno kad neki prijatelj, bez mog povoda, hoće više od prijateljstva. Evo jednog takvog primera. Bez imena, naravno. Zvala sam prijatelja, uvaženog novinara, da mi pomogne oko marketinga. I on mi se javio. Rekao mi je: „Raspalio sam kamin. Šta da radim”... A ja sam mu odgovorila: „Čitaj neku lepu knjigu”...