Деда ми је у наследство оставио глас

ВИШЕ ОД СПОРТА
Кад се прочита наслов овог текста стећи се утисак да је у питању нека шала, али није, јер гени су чудо. Деда је био Радивоје Марковић, чувени репортер Радио Београда, а унука је Тамара Марковић, мецосопран београдске Опере.

Деда је својим гласом „сликао” догађаје са свих континената. Посебно са спортских збивања. А унука то чини својим улогама на оперским сценама широм Европе, па и света.

Рођена 1969. године у Београду. Студије соло певања завршила је на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Октава Енигарескуа. Магистрирала је на Факултету музичке уметности у Београду, у класи професора Бисерке Цвејић, а на „полирање” гласа је ишла у Букурешт и Париз.

Немирне је природе. Има два основна животна путоказа. То су посао и љубав. Због посла је научила и немачки, а због љубави је оставила богатог мужа, чувеног хирурга, и отишла код сиромашног Италијана.

У браку није имала децу, а сад би волела да их има, али још није нашла правог оца за своју децу...

По чему посебно памтите деду

Кад сам имала само десет година деда је отишао на „другу планету”. Од тада није уз мене, али увек ће живети у мени. Памтим његов мио поглед и увек не упаљену цигарету у углу усана. Није смео да пуши, а волео је мирис и укус дувана... У наслеђе ми је оставио „глас” и кућу на Хвару, а песму и море највише волим.

Да ли је и деда волео музику?

Веома. Са свих путовања је доносио музичке „поздраве”. Имао је велику колекцију плоча. Све их чувам. Има ту ритмова од Марије Калас до мађарских цигана. Посебно је волео квартет „Голден гејт”, „Плетерсе”, Махалију Џексон... А има ту још нешто што ми деду „врача у живот”. То су други људи...

 На пример?

Па, на пример име деде ми отвара многа врата. Ево једног догађаја: У недавној причи са возачем таксија, у Хрватској, на путу од Ријеке ка Опатији, при разговору о спорту, поменула сам име деде. И догодило се чудо. Возач је одмах искључио таксиметар! Рекао ми је: „Често сам возио Раћу кад је долазио у овај крај”...

Да ли сте и Ви посвећени и спорту?

У школи сам, углавном, избегавала спорт. Али, мој отац Родољуб-Дода је био спортски новинар. Упознао ме са Вером Јефтимијадес, која је, после успешне светске каријере, била тренер мачевања. И то ми се јако допало. Мачевање, сем спортских, развија и низ других врлина, као, на пример: витештво, брзину реаговања, храброст...

А да ли у спорту има еротике

Има. Основни чиниоци спорта, као и еротике, су посвећеност, истрајност, страст... Мени у хороскопу пише: „Воли да осваја”, а то ми је и спортски, и животни и музички циљ. Волим потпуно да освојим ривала, мушкарца са којим сам, као и публику која ме слуша. То није лако, али ме јако инспирише.

Кад сте изабрали своје занимање?

Било је то, онако, дечије, спонтано, при упису у школу, кад сам имала само шест година. Психолог ме на тестирању питао шта ћу да будем кад порастем, а ја сам му казала: „Оперска певачица”. Овај одговор толико је збунио моју мајку да је она почела да се извињава психологу...

Ко Вас је увео у оперске мелодије?

Иако то звучи нескромно казаћу истину. Била је то светска примадона Марија Калас. Док су моји родитељи били на послу ја сам укључила грамофон, обукла мамину бунду, окачила перле и глумила Марију Калас... А она ме, још тада, и изгледом и гласом потпуно опчинила, а то ми се догађа и сад кад слушам снимке њеног гласа. За мене је тај осећај био и остао велика магија.

У чему још видите магију?

У љубави. И тај осећај спонтане потребе за неким је - магичан. Више пута сам пролазила кроз такве односе. Први пут сам тај осећај имала кад сам се, после средње музичке школе „Станковић”, са завидним бројем поена, уписала на Факултет музичке уметности у Београду. Али, тада је моја прва велика љубав био Бојан Кнежевић, који је студирао на Академији у Новом Саду. И ја сам, на запрепашћење родитеља, отишла на Академију у Нови Сад...

А шта се догодило после „Бојана”?

Те 1992. године сам дипломирала у класи професора, Октава Енигарескуа. Али, нисам могла да се радујем. Умро ми је отац и избио је рат. Мој драги тата је имао само четрдесет девет година... Тада ми је руку пружио професор Енигареску. Добила сам стипендију румунске владе, а потом и уговор са њиховом опером. Била сам у Букурешту пет година.

И потом?

Директор Опере у Београду, Дејан Миладиновић, ме ангажовао без аудиције. Блистала сам у Доницетијевој опери „Ана Болен”. И потом сам добила позив за концерт у Брауншвајгу. У Немачкој ми се све допало. Од опера до организације посла. Решила сам ту да останем. Прво сам се уписала на „Гетеов институт” због језика. И све ми је кренуло лепо. Али, на мој ужас, почело је бомбардовање Србије...

Шта Вас је тада водило, посао или љубав?

Страствено и једно и друго. Удала сам се за Ханца, чувеног немачког хирурга, а двадесет дана касније сам положила аудицију у Магдебургу. Изнајмила сам тада, због посла, и стан у Берлину... У тим условима било је нормално да, после годину и по дана брака, оставим богатог хирурга и да до 2007. године, кад сам се из Немачке вратила у Београд, живим са сиромашним архитектом Ђанијем Морандом са Сицилије... А, у међувремену, сам, са опером из Магдебурга, бележила успехе и у Јапану, и у Аргентини.

Да ли сте имали материјалну корист од развода?

Не. Јер, нисам ни имала никакве материјалне претензије, а и те како сам могла да их имам. Посебно по немачком правном систему. Ханц је веома богат човек. Али, и ја сам човек. А моја слобода, у том разводу, није имала цену, она ми је била најважнија. Поступила сам у том односу емотивно, а не рационално. И никад се нисам покајала.

Кад сте се дефинитивно вратили у Београд?

После више наступа у Ријеци, Марибору и Београду. А у Београду сам се, коначно, вратила, пре две године, представом „Кавалерија рустикана”. Тада сам прославила двадесет година уметничког рада. Први уговор потписала сам са Предрагом Ејдусом, тада управником Народног позоришта.

Имате посао који волите, а љубав?

Имам и љубав. Имам Марија у Ријеци. И он је у музици. У Београду уживам у послу. Сад певам и играм у новој поставци представе „Хасанагиница” и у још четири представе. А у Ријеци се предајем повременом раду и новој љубави. Ипак, још нисам нашла правог оца за своју децу, а имаћу их. Сигурно...

Сад сте на сцени и мајка...

У „Хасанагиници” сам мајка Хасанаге, а у осталим улогама сам девојка: „кнегиња Еболи”, „Сантуца”, „Прецизила” и „Шарлота”, Вертерова љубав! Улоге у операма се не добијају по годинама старости певача већ по боји гласа. Увек се потпуно предајем свакој улози на сцени.

Колике су плате у Опери?

То ћу овако да вам објасним: Оно што је овде вредно, што је непроцењиво, то је медијска промоција и статус солисте Опере. А плата је нешто друго. А то „друго” је у Немачкој, и свуда на Западу, увек прво. Тамо су зараде велике, а публицитет мали.

Како користите своју слободу?

У животу се понашам као да немам обавеза ни према коме. Ја сам увек слободна. И кад сам била у браку и кад сам у вези, као сад. Зато код мене заједница не може да функционише дуго. У Немачкој, и кад сам била у браку, умела сам да користим рекламу:„Летите по цени таксија”. Цела Европа ми је била на длану: Берлин - Напуљ, тамо и назад за седамдесет пет евра! И тако ја одем у Напуљ, Лисабон, Лондон... И јавим се, кад стигнем!

А како „ловите” мушкарца?

Волим да освајам мушкарце који важе за неосвојиве. Не волим оне који хоће, већ оне који неће. То ми је много интересантније. Не волим преозбиљне, круте људе, посебно оне који од свог посла праве фетиш. Они су ми јако досадни. Волим духовите, врцаве, оне који брзо мисле. И још нешто. Код мене све, у женско - мушком односу, зависи и од сплета околности. Јер, ситуација је, понекад, јача од свих норми, па и од моралних.

Чиме се браните од удварача?

То чиним вербално и јако агресивно. Ту нисам тактична. Посебно кад неки пријатељ, без мог повода, хоће више од пријатељства. Ево једног таквог примера. Без имена, наравно. Звала сам пријатеља, уваженог новинара, да ми помогне око маркетинга. И он ми се јавио. Рекао ми је: „Распалио сам камин. Шта да радим”... А ја сам му одговорила: „Читај неку лепу књигу”...