Balkan je mikrokosmos Evrope

EKSKLUZIVNO
Uvek sam govorila da su Evropa i Balkan jedno. Balkan je mikrokosmos Evrope. Ono što oni pokušavaju – oni! Oni i Mi! – da pripišu nama istovremeno je i crta ostatka Evrope. I nema ništa na Balkanu što ne postoji u Španiji ili u Belgiji, recimo, a ipak je lakše kada se kaže „to je negde drugde”, jer se onda taj koji to kaže bolje oseća.

Ovako, o stereotipima koji vladaju u dvosmernom odnosu Evrope i Balkana, u ekskluzivnom razgovoru za „Politiku”, govori Vesna Goldsvorti, vanredni profesor engleske književnosti na Univerzitetu Kingston u Londonu, koja je u Beograd stigla na dvodnevnu konferenciju „Posle zida dvadeset godina: evropeizacija iz ugla bivše Jugoslavije”. Konferenciju koja je počela juče u Palati Srbije organizovali su francuska institucija Notre Europe i Kulturni front iz Beograda, a Vesna Goldsvorti će danas da govori na temu „Narativi za budućnost: glasovi jugoslovenskih emigres”, budući da je rođena u Beogradu a živi, i svoju naučnu i umetničku karijeru gradi u Velikoj Britaniji.

Vesna Goldsvorti je i pisac svetskog bestselera „Černobiljske jagode” i naučne studije „Izmišljanje Ruritanije/Imperijalizam mašte” koja se nalazi u nastavnim programima 60 zemalja u svetu (izdavač na srpskom „Geopoetika”). Analizirajući stereotipe koji vladaju u Evropi kada je u pitanju Balkan, Vesna Goldsvorti ipak konstatuje da je sasvim jasno da su oni danas na vrlo klimavim nogama, a sa humorom primećuje kako „iz britanske perspektive sve vrlo često izgleda kao da je cela Evropa Balkan”.

Kakvom se čini evropeizacija iz ugla bivše Jugoslavije, posle dve decenije?

Konferencija je tek počela, ali se već po naslovu vidi dvosmislenost tog termina. Jer, pad Berlinskog zida za Jugoslaviju značio je i početak njene strateške marginalizacije. Onog trenutka kada je Istočna Evropa postala važna Zapadu, Jugoslavija je marginalizovana. Iz moje perspektive, posebno kada se pogleda na 1989, kao godinu kada je Milošević držao svoj čuveni govor na Kosovu i kao godinu kada je Ante Marković postao premijer, i nema se tu mnogo šta proslavljati kada je Srbija u pitanju. A, kada razmišljamo o 1989. ne možemo a da ne razmišljamo i o 1999. pa je to dvostruko tužna godišnjica. Međutim, ipak nalazim razloga za optimizam: proces evropeizacije, proces polakog prilagođavanja Evropi i prilaženja EU, za Srbiju je pozitivan i dobro je započeo.

U tom procesu, da li se i Evropa prilagođava Balkanu?

Mislim da Evropa zaista shvata da je prošlo ono vreme protektorata, u kojem vi ovamo pošaljete nekoga pa, u određenim diskusijama, on ima poslednju reč, i da se zaista oseća da je došlo vreme ravnopravne diskusije. Jeste da ste, što ste bliže Evropi, nekako ciničniji u odnosu na nju, ali razgovor se vodi u domenu međusobne koristi, bez ideala, sa puno pragmatičnosti.

Da li to znači da su prevaziđeni i stereotipi o Balkanu?

Mojom naučnom studijom „Izmišljanje Ruritanije” i ja sam bila deo talasa koji je pomogao da se stereotipi prevaziđu. To ne znači, naravno, da oni više nisu tu. Pre više od dve decenije, kada sam pisala „Ruritaniju…”, zapadni Balkan bi bio termin koji ne bi imao mnogo smisla, a njegovo kreiranje meni upravo pokazuje da su stereotipi tu. Ali, da postoji i napor da se prevaziđu. Jer, šta znači zapadni Balkan? Ko je, onda, na istoku Balkana? U stvari, zapadni Balkan vam je kao neka mala nagrada. U smislu: vi jeste Zapad, to je pozitivno. Ali, ali još uvek ste Balkan, i sada ste na prvoj stepenici prema Evropi. U tim terminima se, u stvari, vidi da iako želimo da prevaziđemo stereotipe, kojih smo svesni, oni su tu, i još mašemo tim zapadom Balkana kao šargarepom.

A šta je sa našim viđenjem Evrope? Ima li i u njemu slične priče?

Teško mi je da to ocenim jer ne živim ovde, ali mislim da postoji doza samoodbrane ali i doza nepotrebne konspiracije. Mi, nekako, stalno postavljamo pitanje šta to Evropljani rade, šta nameravaju, šta nam kumuju. A na Evropu treba gledati praktičnije, i pitati šta oni mogu da dobiju od nas a šta mi od njih. Zašto je nama to korisno? Znači – sasvim praktično i bez stereotipa. Jer, u pravu ste, stereotipi o Evropi kao nekome ko nama možda radi o glavi, zaista su nekorisni i upravo nam mogu štetiti. Mi jesmo u Evropi i nemamo gde da idemo; ne možemo da se prebacimo na severni ili južni pol i zato treba da gledamo kako da taj položaj iskoristimo. I kako da tu gde živimo, živimo najbolje što možemo. To, vidite, nije pitanje politike. To je pitanje baštovanstva…

Odnosno, uspešne evropeizacije?

Termin evropeizacije se promenio, i o tome ću danas govoriti na konferenciji. Znate, evropeizacija je u 19. veku značila nacionalno samoopredeljenje, stvaranje nezavisne nacije, odvajanje od Otomanske imperije, od Austro-Ugarske. Sada, evropeizacija znači nešto sasvim drugo: smanjivanje nacionalnog i pripremanje za priključivanje jednom telu koje je nadnacionalno. U poslednjih dvadeset godina Balkan i Evropa – govorim u znacima navoda i zaista simbolički – nekako ponovo, po ko zna koji put u istoriji, razmenili su mesta. Dok je moja bivša domovina postala grupa nacionalnih država, Evropa je sad višenacionalna sredina u kojoj postoji anksioznost zbog mogućih  nacionalnih sukoba. Pariz, Amsterdam, London… su višenacionalni na način koji nas, iz bivše Jugoslavije, ponekada brine a ponekad zasmejava, a koji je u stvari vrlo prepoznatljiv. Sada u Evropi postoje neke kvote, tabui, oprez da iz svake nacije po jedno, dvoje-troje bude uključeno i predstavljeno u određenim telima. Mi to tako lepo prepoznajemo! I zato mislim da svoje jugoslovensko iskustvo, pozitivno i negativno, treba da iskoristimo u Evropi a ne da ga zaboravimo.

Približavamo se Evropi, a kako vidite približavanje nas, iz bivših republika SFRJ?

Imam utisak da je ono dominantno u predelima kulture. Ali, imam utisak i da kada se pomene reč približavanje, ono nekako postaje mač sa dve oštrice. Nekima to odgovara, neki od približavanja beže kao đavo od krsta. Mislim, međutim, da i na njega treba gledati neutralno. Odnosno, ako vaš komšija kopa bunar ili krene da zida neku kulu u dvorištu, vi treba da znate šta je taj bunar ili ta kula. Znači, da znamo, da pratimo i koristimo ono što nama iz toga odgovara. I onda se ne treba bojati približavanja.

A šta sa podsećanjima na, ne baš uvek etička, ponašanja mnogih u ratu, pa i umetnika? Kako ne povrediti rane?

Mislim da to nije moguće izbeći ali vidim da već u vašem pitanju postoji implikacija dovoljne doze osetljivosti u pozitivnom smislu prema tome. A to znači, ako već otvaramo stare rane, otvarajmo ih sa pažnjom a ne sa željom da se ponovo nešto truje i razara; ne stvarajmo novu sepsu već samo pogledajmo kako je ta rana nastala. Nisam za to da se stare rane otvaraju na ritualan način, samo radi otvaranja, jer to mi miriše na želju da se nekom ponovo nanese bol a ne da se nešto reši. Znači, da upotrebim medicinsku analogiju: ako rane otvaramo da se nikada ponovo ne povređujemo, onda je to dobro. Ali, ako se to čini iz nekog sadističkog impulsa da se, eto, neko povredi, onda zaista nije dobro.

-----------------------------------------------------------

Jugonostalgija kao čista uspomena

Da li je jugonostalgija postala pojam ili je samo žal za nečim starim, jer se novo ne dopada, i bojimo ga se?

Znate šta, ovo je neverovatno komplikovano pitanje. Jedan od gostiju na ovoj konferenciji, britanski novinar Tim Džuda, stvorio je termin jugosfere koja se ponovo stvara i koja već, unekoliko, već postoji kao sfera zajedničkih, interesnih, tržišnih pa i političkih pitanja. Možda se ta jugosfera ponovo stvara zato što je Jugoslavija i prvi put, i drugi put u svojoj istoriji nastala zbog istinske potrebe, kao što se i prvi i drugi put raspala zbog istinske težnje. Baš kao centrifugalna i centripetalna sila. Stvara se iz pravih razloga, ali se i raspada zbog nečega što je stvarno. Problem sa terminom jugonostalgija jeste da on uvek izgleda kao da neko polaže pravo ili iskazuje želju da se Jugoslavija ponovo stvori. I, to je ono što meni smeta. Ja osećam jugonostalgiju, ali bez ikakve političke težine, jer je Jugoslavija bila zemlja u kojoj sam provela najlepše godine svoje mladosti. To što se ja sećam te zemlje na najlepši način, ne znači da želim da nekoga bijem o glavu idejom Jugoslavije. Znači, „da” jugonostalgiji kao sećanju, kao čistoj uspomeni. Ali, onog trenutka kada jugonostalgija postane politički program, onda se već pomalo pribojavam tog termina. Ne toliko zato što se bojim politike, već što ne želim da mi se pripisuje nešto što ne osećam.