Ručak s nogu, salata „za poneti”

Užurban način života i stalni nedostatak vremena stanovnicima velikog grada gotovo određuju način ishrane. Sve više ljudi odlučuje da pojede nešto „s nogu”. Tome se prilagođavaju i oni koji se bave prodajom hrane. U poslednje vreme učestalo je otvaranje „salad barova” koji nude najraznovrsnije vegetarijanske, ili salate sa mesom i sve su u malim porcijama „za poneti”.

U Beogradu danas postoji oko 20 ovakvih restorana, ali nijedan od njih ne nosi i zvanični naziv „salad bar”. Domaći propisi, odnosno Zakon o turizmu i Pravilnik o kategorizaciji nisu definisali ovu kategoriju ugostiteljskih objekata, pa se ovaj naziv koristi nezvanično.

Prema rečima Gorana Jankovića, iz Odseka za ugostiteljstvo Privredne komore, vlasnici ovih objekata mogu da se registruju u okviru kategorija restorana ili kioska.

– Naš zakon nema „salad barove”, pa vlasnici, u skladu sa prometom koji ostvaruju, mogu da ih uknjiže kao restorane, ili male ugostiteljske objekte, odnosno kioske – objašnjava Janković.

Vlasnici „salad barova” vide dobru budućnost za svoj posao, ali ih brine nerešen status. Za Vladimira Milovanovića, zaposlenog u baru takve vrste „Fantazija”, problem predstavljaju inspekcijske kontrole koje su, kako kaže, češće kod njih nego u ostalim ugostiteljskim radnjama. Razlog za to on nalazi u neprecizno određenoj kategoriji objekta.

I dok se ugostitelji i nadležne službe još ne usaglašavaju oko određenja statusa, građani takođe imaju podeljena mišljenja o „salad barovima”.

Da li je reč samo o još jednom fenomenu koji naše društvo slepo preuzima sa Zapada, ili je to odraz stvarne potrebe?

Za Zorana Vasića, studenta Ekonomskog fakulteta, otvaranje „salad barova” u glavnom gradu veoma je praktično.

– Po ceo dan sam na predavanjima i hranim se veoma neredovno, a i kad nešto kupim, to je uglavnom u okolnim pekarama, što nije dobro za svakodnevnu ishranu. Salate su zdravije, a ima ih u mnogim kombinacijama, pa mislim da svako može da odabere neku za svoj ukus – kaže Vasić.

Ima i onih koji u ovome vide još jedan oblik pomodarstva i potiskivanje pravih vrednosti. Tako, Ljubica Vulović, službenica u osiguravajućem preduzeću, smatra da nije tačna priča da ljudi nemaju vremena, nego da je reč o lenjosti.

– Šta je sa onim običajem da sa prijateljima odemo s vremena na vreme u restoran na ručak? Nije toliko hrana bitna, bitan je osećaj povezanosti, a kako mislite da ga steknete kada svi nekud žure i još da umesto pravog ručka uzmu tu salaticu. Mislim da su ljudi postali veoma lenji za druženje i da jedva čekaju da ostanu sami sa sobom – mišljenje je Vulovićeve.