Ручак с ногу, салата „за понети”

Ужурбан начин живота и стални недостатак времена становницима великог града готово одређују начин исхране. Све више људи одлучује да поједе нешто „с ногу”. Томе се прилагођавају и они који се баве продајом хране. У последње време учестало је отварање „салад барова” који нуде најразноврсније вегетаријанске, или салате са месом и све су у малим порцијама „за понети”.

У Београду данас постоји око 20 оваквих ресторана, али ниједан од њих не носи и званични назив „салад бар”. Домаћи прописи, односно Закон о туризму и Правилник о категоризацији нису дефинисали ову категорију угоститељских објеката, па се овај назив користи незванично.

Према речима Горана Јанковића, из Одсека за угоститељство Привредне коморе, власници ових објеката могу да се региструју у оквиру категорија ресторана или киоска.

– Наш закон нема „салад барове”, па власници, у складу са прометом који остварују, могу да их укњиже као ресторане, или мале угоститељске објекте, односно киоске – објашњава Јанковић.

Власници „салад барова” виде добру будућност за свој посао, али их брине нерешен статус. За Владимира Миловановића, запосленог у бару такве врсте „Фантазија”, проблем представљају инспекцијске контроле које су, како каже, чешће код њих него у осталим угоститељским радњама. Разлог за то он налази у непрецизно одређеној категорији објекта.

И док се угоститељи и надлежне службе још не усаглашавају око одређења статуса, грађани такође имају подељена мишљења о „салад баровима”.

Да ли је реч само о још једном феномену који наше друштво слепо преузима са Запада, или је то одраз стварне потребе?

За Зорана Васића, студента Економског факултета, отварање „салад барова” у главном граду веома је практично.

– По цео дан сам на предавањима и храним се веома нередовно, а и кад нешто купим, то је углавном у околним пекарама, што није добро за свакодневну исхрану. Салате су здравије, а има их у многим комбинацијама, па мислим да свако може да одабере неку за свој укус – каже Васић.

Има и оних који у овоме виде још један облик помодарства и потискивање правих вредности. Тако, Љубица Вуловић, службеница у осигуравајућем предузећу, сматра да није тачна прича да људи немају времена, него да је реч о лењости.

– Шта је са оним обичајем да са пријатељима одемо с времена на време у ресторан на ручак? Није толико храна битна, битан је осећај повезаности, а како мислите да га стекнете када сви некуд журе и још да уместо правог ручка узму ту салатицу. Мислим да су људи постали веома лењи за дружење и да једва чекају да остану сами са собом – мишљење је Вуловићеве.