Trajni trag protiv prolaznosti

Kroz Galeriju RTS-a ovih dana teče reka posetilaca koje u ovaj prostor privlače slike, zidne „vitrine” sa oslikanim krilima i predmeti u slobodnom prostoru sa slikarski dekorisanim površinama, radovi Milana Tucovića (1965). Na ulazu u Galeriju posetioce dočekuje i vitrina u kojoj je neobičan „eksponat” – monografija „Tucović”.

Mesto vitrine pokazuje koliko je Tucoviću važan predmet koji se tu nalazi jer knjigu za koju je, po njegovom izboru, tekst napisala prof. dr Milanka Todić, predavač istorije umetnosti na Fakultetu primenjenih umetnosti, smatra za svoju „legitimaciju pred potomcima”. U nju je sklonio ono što smatra da je za njega najvrednije – trajni trag o onome čemu je posvetio život.

– Veoma mi je važno da se zna da je ovu monografiju koju sam u celini osmislio i za koju sam lično odabrao 125 mojih slika od približno 550 koliko sam uradio od 1989. i fotografije iz lične dokumentacije i sam ih rasporedio, u ovom vremenu finansijskog i svakog vrednosnog raspada realizovala, uz nadljudske napore, ekipa ljudi čija se imena nalaze na impresumu – kaže umetnik u ekskluzivnom razgovoru za „Politiku”.

Monografija kakve se ne bi postidela nijedna svetska izdavačka kuća, specijalizovana za ovu vrstu luksuznih izdanja, nije štampana u dalekoj Kini ili u evropskim centrima poput Milana, Pariza, Londona ili malo bližeg Praga, poznatog po majstorstvu izrade kolor ilustracija, već u našem Valjevu. Kao izdavač se potpisala „Agencija Valjevac” (u čijoj štampariji je i odštampana) Vojislava Jovanovića, a urednik je dugogodišnji novinar „Politike” i publicista Radovan Popović. Zatim slede imena fotografa, prevodilaca celokupnog tekstualnog dela na engleski jezik, autora kompjuterske pripreme...

Ime edicije, „Uroboros”, asocira na njen prvi naslov: monografiju slikara Vladimira Dunjića koja se pojavila pre godinu dana. Milan Tucović objašnjava da se ideja o štampanju monografija ličnim sredstvima (u njegovom slučaju je pripomoglo i srpsko Ministarstvo kulture) rodila pre nekoliko godina, u krugu slikara srodnog senzibiliteta i afiniteta. Sa neskrivenim ponosom, ovaj umetnik perfekcionista govori o monografiji koju je pravio „da liči na knjige kakve voli da gleda” i otkriva da je izbor da napiše tekst pao na Milanku Todić jer se poznaju iz vremena kada je, na kraju studija vajarstva na Fakultetu primenjenih umetnosti, kod nje polagao istoriju moderne umetnosti. Tada je i „zaradio” desetku, tumačeći zašto ne voli neke slikare umesto da ih samo predstavi.

(/slika2)Tucović ne krije da ni sada ne deli njeno mišljenje da pripada postmodernistima jer sebe ne doživljava kao člana toga jata, ali joj, kao autoru teksta koji je potpisala, daje svako pravo na lični stav. Njemu je bliža odrednica koju je dala Mila Kolarević u tekstu „Jezik i slike” iz 1997, priključen na kraju monografije gde su još neki prikazi (Kajoko Jamasaki, Srete Bošnjaka, Kristijana Timonijea, Milana Komnenića). Ona ga vidi kao duhovnog nastavljača ideja „Medijale” da se tradicionalni načini i obrasci predstavljanja sjedinjuju sa umetnikovim poimanjem integralne slike.

U stvaralaštvu Milana Tucovića izdvajaju se ciklusi, a prvom, „Graditelji”, u kojem se našla serija portreta – umetnik nam priča – prišao je nakon neposrednog susreta sa Ticijanovim delima prilikom posete Veneciji 1989. To ga je definitivno usmerilo ka slici, uprkos diplomi vajara. Za novo likovno opredeljenje „ukrao” je majstorstvo sa dela flamanskih renesansnih majstora (slika „Đovanija Arnolfina sa nevestom” Jana van Ajka) a kod nenadmašnog Italijana Pjera dela Frančeska otkrio kako da postavi ljudsku figuru. Ušao je i u tamni vilajet „Radne sobe Svetog Jeronima” Antonela da Mesine, a zadivljen je i monumentalnim slikama Učela.

– Izgleda da mi je bilo suđeno da peške, a usput sakupljajući sve što je za mene bilo bitno, prođem kroz celu istoriju evropske umetnosti, od rane renesanse do dadaizma – priča Tucović, umetnik bez podrške srpskog umetničkog establišmenta, koga srpska likovna čaršija optužuje da je eklektičan i ananhron, ali ga zato visoko cene izvan naših granica. O tome svedoči spisak zemalja do kojih su stigle njegove slike-predmeti (Japan, Kanada, Francuska – nekoliko samostalnih izložbi i odličnih tekstova meritornih kritičara – Italija, Austrija...).

Sledi ciklus „Pristaništa” u kome slikar svoje „junake”, kojima je likove pozajmio od omiljenih književnika sa starih fotografija – Kiša, Borhesa, Singera… okružuje predmetima sa groblja brodova, nađenim na đubrištima, ne libeći se da neke „ugradi” u sliku dajući joj elemente asamblaža. Sve to pokriva „prašina” vremena i svest o prolaznosti ne samo čoveka već i svega materijalnog što ga okružuje. Treću seriju, uslovno nazvanu „Gradovi”, odlikuje prisustvo arhitekture koja okružuje portretisane, bilo prepoznatljivih građevina, veduta nekih stvarnih gradova ili lavirinata, tvrđava, zamkova iz umetnikovih snoviđenja. U „Gradovima” je prisutno i večito Tucovićevo poigravanje sa predlošcima iz prošlosti. A onda dolazi period bežanja iz štafelajne slike u kutije, u kabinete retkosti, u primenu iskustava redimejda, gde se primećuje zapretano umetnikovo skulptorsko iskustvo kojim se želi dosegnuti treća dimenzija.

Najnoviji ciklus, „Dama sa jednorogom”, koji Milan Tucović stvara od 2006. i u kojem za sada postoji pet slika (planirano je sedam), izložen je do 17. januara kao deo ambijentalne celine koju čini izložba u Galeriji RTS-a. U ovom ciklusu do punog izražaja dolazi umetnikova fascinacija ženskim likom kao metaforom za nežnost, melanholiju, ljupkost, rezignaciju, poniranje u tišinu... Za sve koji žele da uđu u dubine svetova koji se kriju u celom Tucovićevom opusu, najkraći je put, međutim, monografija u kojoj su sve ove divote na jednom mestu.