Трајни траг против пролазности

Кроз Галерију РТС-а ових дана тече река посетилаца које у овај простор привлаче слике, зидне „витрине” са осликаним крилима и предмети у слободном простору са сликарски декорисаним површинама, радови Милана Туцовића (1965). На улазу у Галерију посетиоце дочекује и витрина у којој је необичан „експонат” – монографија „Туцовић”.

Место витрине показује колико је Туцовићу важан предмет који се ту налази јер књигу за коју је, по његовом избору, текст написала проф. др Миланка Тодић, предавач историје уметности на Факултету примењених уметности, сматра за своју „легитимацију пред потомцима”. У њу је склонио оно што сматра да је за њега највредније – трајни траг о ономе чему је посветио живот.

– Веома ми је важно да се зна да је ову монографију коју сам у целини осмислио и за коју сам лично одабрао 125 мојих слика од приближно 550 колико сам урадио од 1989. и фотографије из личне документације и сам их распоредио, у овом времену финансијског и сваког вредносног распада реализовала, уз надљудске напоре, екипа људи чија се имена налазе на импресуму – каже уметник у ексклузивном разговору за „Политику”.

Монографија какве се не би постидела ниједна светска издавачка кућа, специјализована за ову врсту луксузних издања, није штампана у далекој Кини или у европским центрима попут Милана, Париза, Лондона или мало ближег Прага, познатог по мајсторству израде колор илустрација, већ у нашем Ваљеву. Као издавач се потписала „Агенција Ваљевац” (у чијој штампарији је и одштампана) Војислава Јовановића, а уредник је дугогодишњи новинар „Политике” и публициста Радован Поповић. Затим следе имена фотографа, преводилаца целокупног текстуалног дела на енглески језик, аутора компјутерске припреме...

Име едиције, „Уроборос”, асоцира на њен први наслов: монографију сликара Владимира Дуњића која се појавила пре годину дана. Милан Туцовић објашњава да се идеја о штампању монографија личним средствима (у његовом случају је припомогло и српско Министарство културе) родила пре неколико година, у кругу сликара сродног сензибилитета и афинитета. Са нескривеним поносом, овај уметник перфекциониста говори о монографији коју је правио „да личи на књиге какве воли да гледа” и открива да је избор да напише текст пао на Миланку Тодић јер се познају из времена када је, на крају студија вајарства на Факултету примењених уметности, код ње полагао историју модерне уметности. Тада је и „зарадио” десетку, тумачећи зашто не воли неке сликаре уместо да их само представи.

(/slika2)Туцовић не крије да ни сада не дели њено мишљење да припада постмодернистима јер себе не доживљава као члана тога јата, али јој, као аутору текста који је потписала, даје свако право на лични став. Њему је ближа одредница коју је дала Мила Коларевић у тексту „Језик и слике” из 1997, прикључен на крају монографије где су још неки прикази (Кајоко Јамасаки, Срете Бошњака, Кристијана Тимонијеа, Милана Комненића). Она га види као духовног настављача идеја „Медијале” да се традиционални начини и обрасци представљања сједињују са уметниковим поимањем интегралне слике.

У стваралаштву Милана Туцовића издвајају се циклуси, а првом, „Градитељи”, у којем се нашла серија портрета – уметник нам прича – пришао је након непосредног сусрета са Тицијановим делима приликом посете Венецији 1989. То га је дефинитивно усмерило ка слици, упркос дипломи вајара. За ново ликовно опредељење „украо” је мајсторство са дела фламанских ренесансних мајстора (слика „Ђованија Арнолфина са невестом” Јана ван Ајка) а код ненадмашног Италијана Пјера дела Франческа открио како да постави људску фигуру. Ушао је и у тамни вилајет „Радне собе Светог Јеронима” Антонела да Месине, а задивљен је и монументалним сликама Учела.

– Изгледа да ми је било суђено да пешке, а успут сакупљајући све што је за мене било битно, прођем кроз целу историју европске уметности, од ране ренесансе до дадаизма – прича Туцовић, уметник без подршке српског уметничког естаблишмента, кога српска ликовна чаршија оптужује да је еклектичан и ананхрон, али га зато високо цене изван наших граница. О томе сведочи списак земаља до којих су стигле његове слике-предмети (Јапан, Канада, Француска – неколико самосталних изложби и одличних текстова мериторних критичара – Италија, Аустрија...).

Следи циклус „Пристаништа” у коме сликар своје „јунаке”, којима је ликове позајмио од омиљених књижевника са старих фотографија – Киша, Борхеса, Сингера… окружује предметима са гробља бродова, нађеним на ђубриштима, не либећи се да неке „угради” у слику дајући јој елементе асамблажа. Све то покрива „прашина” времена и свест о пролазности не само човека већ и свега материјалног што га окружује. Трећу серију, условно названу „Градови”, одликује присуство архитектуре која окружује портретисане, било препознатљивих грађевина, ведута неких стварних градова или лавирината, тврђава, замкова из уметникових сновиђења. У „Градовима” је присутно и вечито Туцовићево поигравање са предлошцима из прошлости. А онда долази период бежања из штафелајне слике у кутије, у кабинете реткости, у примену искустава редимејда, где се примећује запретано уметниково скулпторско искуство којим се жели досегнути трећа димензија.

Најновији циклус, „Дама са једнорогом”, који Милан Туцовић ствара од 2006. и у којем за сада постоји пет слика (планирано је седам), изложен је до 17. јануара као део амбијенталне целине коју чини изложба у Галерији РТС-а. У овом циклусу до пуног изражаја долази уметникова фасцинација женским ликом као метафором за нежност, меланхолију, љупкост, резигнацију, понирање у тишину... За све који желе да уђу у дубине светова који се крију у целом Туцовићевом опусу, најкраћи је пут, међутим, монографија у којој су све ове дивоте на једном месту.