Liberalni, moderni kritičar

Čini se da je mladoj istoričarki umetnosti Vesni Kruljac bilo lakše da napiše obimnu knjigu o Lazaru Trifunoviću (1929-1983) nego da ukratko opiše njegov život i navede njegovo celokupno angažovanje. U monografiji „Lazar Trifunović/Protagonist i antagonist jedne epohe” (izdavač Narodni muzej Beograd) brižljivo su obrađeni razni aspekti njegove ličnosti koji ubedljivo pokazuju zašto je on bio, i ostao, jedinstvena ličnost naše kulture šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka: „model kritičkog duha”. Iako je suština njegovog delovanja bila moderna umetnost, ostavio je traga u mnogim drugim oblastima, a svakom deliću širokog dijapazona svoje aktivnosti i interesovanja predavao se punim srcem i telom, bezrezervno i beskompromisno. Znatiželjan posmatrač, uverljiv pisac jakih ideja, bio je i ubedljiv govornik, čije su krupne plave oči fascinirale slušaoce, kao što su ih i njegove britke reči opčinjavale. Zbog toga je, možda, već u 54. godini potrošio svoj život.

Bio je kritičar na delu, oštar i otvoren, militantan promoter beogradskog enformela (po J. Denegriju), pre svega Miće Popovića i Vere Božičković, a onda i tadašnjih mladih slikara – Zorana Pavlovića, Živojina Turinskog, Vladislava Todorovića, Branka Protića. Kao istoričar moderne umetnosti dao je novo čitanje srpskog slikarstva prve polovine HH veka kroz probleme svetlosti, boje, forme i teme. Zanimala ga je i mogućnost tumačenja likovnosti kroz psihoanalizu. Strasno i argumentovano je branio Njegoševu kapelu na Lovćenu od Meštrovićevog monumentalnog mauzoleja, pisao vodiče kroz spomenike Srbije i udžbenike za studente, snimao kratkometražne filmove i televizijske serije o remek-delima jugoslovenskog i svetskog slikarstva i bio prava medijska zvezda. Osnovao je Galeriju savremene umetnosti u Nišu i Galeriju Lazara Vozarevića u Sremskoj Mitrovici, Kabinet grafike u Narodnom muzeju u Beogradu, predavao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je formirao Katedru za modernu umetnost, na Filološkom fakultetu, u Filmskoj školi i na Akademiji likovnih umetnosti u Prištini.

Kao najmlađi direktor u istoriji Narodnog muzeja (imao je samo 33 godine), energičan i sposoban, završio je rekonstrukciju zgrade na Trgu Republike po tadašnjim visokim standardima i modernim kriterijumima za tri godine. Unapredio je muzejsku struku, podstičući saradnike da se bave naučnim radom: za vreme njegovog mandata sedam kustosa je steklo doktorske titule. Reorganizovao je unutrašnju strukturu Muzeja, osnovao centre za konzervaciju, dokumentaciju, pedagoški i propagandni rad, stimulisao arheološka istraživanja Lepenskog Vira, Novog Brda, Gamzigrada, Pločnika, atrijum Muzeja otvorio za koncerte i pozorišne predstave. Obezbedio je Muzeju centralno i matično mesto u muzejskoj mreži Srbije i tako uticao na modernizaciju celokupne muzejske službe kod nas.

Partnerski odnos sa najvećim muzejima, posebno sa holandskim, sovjetskim i nemačkim, značio je otvaranje nove stranice međunarodne saradnje uspostavljanjem reciprociteta obezbeđenog ličnim kontaktima. I šarmom. Rezultat su bile izvanredne izložbe koje su dolazile i niz godina nakon Trifunovićevog odlaska iz Muzeja decembra 1968, od starih evropskih majstora do Lica Meksika, umetnosti Kipra, Kopta, Mesopotamije, Tunisa. Trifunović je čak i Titu pisao tražeći da interveniše kod Nasera da se u Narodnom muzeju prikaže blago Tutankamonove grobnice.

Vrhunac je bila izložba Van Gogovih slika iz Kreler-Milerovog muzeja kod Oterloa. Sve ideje o novom odnosu muzeja i društva, sva znanja i iskustva koja je stekao, svu pomoć koju je mogao da dobije, Lazar je iskoristio u pripremi ove manifestacije. Do danas se stariji žitelji sećaju ispisanih trotoara, šou-kartona po prevoznim sredstvima, popusta na železnici, spotova u bioskopskim salama, plakata i transparenata o Van Gogu u Beogradu. I dugih redova ispred Muzeja – baš kao što je to bila pre nekoliko godina izložba Impresivno! A davno, 1938, izložba Italijanski portret kroz vekove.

Trifunovića je vodila humanistička misija – potreba da pokrene stvaralačke snage oko sebe, da podeli znanje sa okolinom i unese moderan, svež, mobilan i reformisan duh u našu kulturu. Shvatio je da muzeji imaju veliku društvenu ulogu i da je komunikacija sa publikom glavni put ostvarenja tih ideja. Tako je Narodni muzej postao i centar zbivanja u Beogradu i aktivan činilac kulturnog razvoja države.

Ova knjiga je svedočanstvo o prekretničkom vremenu kada je mogla da dominira ličnost visokih profesionalnih kvaliteta. Poljuljana jednodimenzionalna ideologija i postepeni prodor novih kriterijuma zahtevali su jak autoritet i zato se poštovala reč stručnjaka. Ali, Lazar, liberalni intelektualac stasao u socijalizmu, po rečima Vesne Kruljac, iako protagonist epohe modernizma, bio je i njegov oponent, kritički raspoložen, van konvencija: znao je da podršku političkog vrha Srbije iskoristi za stručne uspehe, ali i da se povuče na vreme.

Ovom monografijom Narodni muzej je svom direktoru Lazaru Trifunoviću podigao najlepši spomenik.