Vojvodina i(li) regionalizacija

Upravo završena(?) polemika o nadležnostima Pokrajine Vojvodine i buduća polemika o finansiranju i sprovođenju tih nadležnosti, posledica je nedostatka vizije i ideje o državnom uređenju Srbije prilikom donošenja Ustava iz 2006. Budući da je Srbija ponovo dobila svoju državnost protiv svoje volje – na osnovu negativne referendumske odluke građana Crne Gore – donošenje Ustava je shvaćeno kao nužnost, a ne kao prilika da se realizuje vizija jedne nove (bolje?) Srbije. U tom smislu, uprkos unutrašnjim potrebama i evropskom iskustvu, žrtvovana je ideja Srbije kao države regiona u korist asimetričnog državnog uređenja sa dve autonomne pokrajine.

Pri tom, status jedne pokrajine još se ne može definisati, a autonomija severne pokrajine stalno izaziva političke tenzije umesto da ih kanališe i obuzdava. Ovakvim rešenjem niko ne može biti zadovoljan, ni stanovnici Vojvodine jer nije postignuta istinska decentralizacija, ni stanovnici ostatka Srbije zbog toga što nisu u mogućnosti da se organizuju kroz regione kao što je to slučaj u gotovo svim evropskim državama. Drugim rečima, moderna evropska regionalizacija ne može se postići preko formula autonomnih pokrajina iz vremena vladavine komunističke partije. U smislu državnog uređenja, Ustav iz 2006, dakle, više predstavlja čin kontinuiteta nego novog početka.

Čitava debata oko donošenja Statuta Vojvodine bila je ispolitizovana, između ostalog, i zato što je vođena u okvirima loših ustavnih rešenja, pa nije čudo što je krunisana trulim kompromisom umesto jasnom vizijom države i društva. Da podsetimo, u samom Ustavu pretpostavka nadležnosti definisana je u korist autonomne pokrajine (čl. 177), predviđene su izvorne nadležnosti pokrajine (čl. 183), obezbeđena je normativna nadležnost i finansijska nezavisnost (najmanje sedam odsto državnog budžeta i pravo pokrajinske svojine), garantovana je nepromenljivost granica AP. Zapanjujuće je bilo pratiti komentare pojedinih analitičara (većinom politikologa) koji su na sav glas denuncirali državnu dekompoziciju i separatističke težnje u pojedinim odredbama Statuta, a svojevremeno su se beskompromisno zalagali za donošenje aktuelnog Ustava iz kojeg mnoga od osporavanih rešenja, kao što smo videli, proizilaze. Nespremnost da se nova vizija formuliše 2006. i guranje dilema pod tepih budi aveti na različitim stranama 2009. godine, a verovatno i u daljem periodu.

Zašto Ustav mora da se menja i koja su buduća rešenja kojima treba otpušiti zarobljen politički i ekonomski potencijal Srbije?

Asimetrično teritorijalno uređenje sa dve ogromne pokrajine u odnosu na ukupnu teritoriju Srbije treba zameniti sa organizacijom koja se sastoji od 10 do 12 regiona (na nivou evropske klasifikacije NUTS III), plus grad Beograd. Regioni moraju ispunjavati ključni uslov za ocenu da je reč o procesu regionalizacije na mezo nivou, a to je postojanje izabranog predstavničkog organa regionalne samouprave i određeni stepen ustavnih i zakonskih garancija izvornih nadležnosti. Regioni bi se bavili uglavnom planiranjem javnih investicija, održavanjem infrastrukture, definisanjem ekonomskih komparativnih prednosti, sprovođenjem kulturne i obrazovne politike. Regioni ne bi imali zakonodavne nadležnosti i bili bi definisani na osnovu ekonomskih, geografskih, demografskih i istorijskih kriterijuma (ne etničkih). Paralelno sa regionalizacijom, pristupilo bi se izmeni izbornog sistema. Glavna korist bila bi ujednačen ekonomski razvoj, dinamičniji politički život i gubljenje osećaja bespomoćnosti i preterane zavisnosti od prestonice.

Što se tiče Vojvodine, ona mora da ostane ekonomska lokomotiva Srbije i primer kako se ostvaruje suživot i saradnja brojnih etničkih zajednica. Umesto pokrajinske autonomije moglo bi se ponuditi rešenje sa tri regiona (Srem, Banat i Bačka?) sa nešto većim nadležnostima i najvišim stepenom zaštite manjina.

glavni urednik periodike ,,Izazovi evropskih integracija”