Pod sjajem terazijskih zvezda

Pozorište na Terazijama proslavlja šezdesetu sezonu. Šest decenija izvođenja komedija, vodvilja, opereta te, najzad, glamuroznih mjuzikla, iznedrilo je ovo jedino muzičko pozorište na našim skučenim prostorima.

Rađanje srpskog Brodveja počelo je revijalnom predstavom u zgradi na Crvenom krstu (organizuje je Isak Amar). Balerine, lepi kostimi oplemenili su tadašnji socrealistički repertoar beogradskih pozorišta. Zatim je otvoreno Humorističko pozorište (1951), u stilu našeg velikog komediografa Nušića (komad „Dr“ režira Jovan Gec), da bi pravu slava došla s komadom „Zajednički stan“ Dragutina Gute Dobričanina (režija dr Marko Fotez), osporavanim od kritike, hvaljenim od publike.

Podstanarski status u bioskopu „Beograd“, pocepana sedišta po kojima su nekada mileli insekti, polumrak na sceni, sa koje se simulira spektakl, samo je deo improvizovane stvaralačke atmosfere početaka. Idejni tvorac Radivoje Lola Đukić tražio je da pozorište bude na Terazijama, jer bulevarsko pozorište (koje će uskoro promeniti naziv u Beogradska komedija), kakvo nedostaje Beogradu, „mora biti tamo gde šetaju beskućnici i besprijateljnici, gde ljudi ubijaju vreme, a mi im onda ponudimo smešno ubijanje samoće“, kako piše u upravo objavljenoj monografiji ovog pozorišta.

Literalni mjuzikl

Gradskim vlastima, međutim, nije odgovaralo da se narod zabavlja, ili su, možda, želeli da štede i na kulturi, te su stopili Beogradsku komediju i pozorište na Crvenomkrstu. Nova, hibridna scena dobila je naziv Savremeno pozorište (sezona 1959 /1960), najveću muku i tugu glumaca, upravnika, reditelja. Kada se legendarni Čkalja (proslavio se u čuvenom engleskom vodvilju Bernarda Tomasa „Čarlijeva tetka“ u režiji Lole Đukića ) požalio tadašnjem suverenu Titu zbog fuzije jednog savremenog, modernog pozorišta sa pozorištem za narodne mase, suveren nije našao za shodno da interveniše, ali je tadašnji predsednik, valjda za utehu velikom komedijašu, ustupio „Plavi voz“ ansamblu Savremenog pozorišta da njime otputuje u „belu“ Ljubljanu. Kako u pomenutoj monografiji svedoči glumica ovog pozorišta Branka Mitić, niko nije znao ko je u vozu. Na stanici u Ljubljani svečani doček: crveni tepisi, agenti, uparađeni železničari... A iz voza, umesto političke vrhuške, ispadaju pripiti „histrioni“ uzvikujući dobro poznate, sočne atribute na srpskom.

(/slika2)Tokom šezdesetih počinje prava slava ovog pozorišta. Na velika vrata ulazi „literarni mjuzikl“ (book musical), kroz remek delo „Priča iz zapadnog kvarta“ Leonarda Bernstajna (u režiji Antona Martija), tragična priča iz predgrađa Njujorka, gde se sreću Romeo i Julija modernog vremena. Dalji razvoj ovog raspevanog teatra obeležiće i „Oklahoma“ Rodžersa i Hamerstejna, pa „Moja ljupka dama“ Bernarda Šoa, „Priča o konju“ lava Tolstoja, „Čovek od la Manče“ prema Servantesu. Mjuzikl „Cigani lete u nebo“ prema Gorkom, zabavu pretaču u pravo i veliko muzičko pozorište.

Potom Soja Jovanović, duhovito, spretno i s umećem za kreiranje scenskih zavrzlama režira kultne mjuzikle: „Moj dečko“ Sendija Vilsona, „Volim svoju ženu“ Stjuarta i Kolmena, „Malu noćnu muziku“ Vilera i Sondhajma, i najzad „Kabare“ Masterofa, Kandera i Eba (režiju potpisuje i Alisa Stojanović, a u glavnim ulogama nastupaju Ana Sofrenović, Rade Marjanović i Dara Džokić). Željku Rajner, melodramatičnu primadonu operetskog i komičnog žanra,zamenjuju: Dragan Laković, Vlastimir Đuza Stojiljković, Rade Marjanović, Tanja Bošković, Danica Maksimović...

Proslava pod ruševinama i poplavom

Na pedeseti rođendan ovog pozorišta, 1999, tadašnji upravnik Svetislav Goncić novinare dočekuje u čamcu, u terazijskom „bazenu“: bez šampanjca, bez zvanica, publike, poklona, aplauza, bez ijednog predstavnika Skupštine grada, ali sa „poštovanjem i ljubavlju“, kako je tom prilikom izjavio. Novo sastajalište glumačkih izbeglica sada je Dom Kulture „Vuk Karadžić“. Daleko od centra, na Bulevaru, rođene su nove zvezde: Nikola Bulatović, Dejan Lutkić, Dragan Vujić – Vujke, Mina Lazarević... Jagoš Marković režira jednu od najboljih predstava ovog pozorišta, „Lukreciju“, prema komadu nepoznatog kotorskog autora, sa Danicom Maksimović i Janošom Totom u glavnim ulogama.

(/slika3)U novom veku (15. oktobar 2005) zasijali su renovirani foaje, raskošno, crveno gledalište, podigla se ponovo teška plišana zavesa. Dolazi nova radoznala publika. Kulturna javnost aplaudira zaboravljenom „svetilištu“. Desio se „A Chorus Line“ Džemsa Kerkvuda i Nikolasa Dantea (režija Mihailo Vukobratović), brodvejska priča o surovom svetu audicija, kroz koje moraju da prođu glumci ne bi li jednog dana ugledali „svetlosti pozornice“.„Čikago“ (tekst Freda Ebea, Boba Fosija, režija Kokan Mladenović),  „začudni“ mjuzikl o korupciji, estradi, „gorka pilula upakovana u šećernu vunu“, kako kaže reditelj, prikazan je na „Sterijinom pozorju“ izazvavši brojne polemike kritike i teatrologa koji su u svojim raspravama i tekstovima postavili pitanje: da li je mesto muzičkog pozorišta na festivalu domaće drame?

 A onda „zahuktano“ stižu Kovačevićevi „Maratonci“ (režija Kokan Mladenović), perverzni, morbidni i odlučni da prikažu publici da se u Evropu ulazi novim izumom – krematorijumom. Nezadrživa je radost igre Marka Živića, kao Đenke, koji traži malo svetlosti u mraku jedne grobarske familije i palanke, kao što je nezadrživ ples igrača u tinejdžerskoj, ljubavnoj sapunici „Briljantin“ Džejkobsa i Kejsija (režija Mihailo Vukobratović). Mnoga ženska srca osvojio je Ivan Bosiljčić („Cigani“ u režiji Vladimira Lazića) kao strastveni ljubavnik – skitnica Lojko – Zobar.

Muzička „bajka“ se nastavlja...