Под сјајем теразијских звезда

Позориште на Теразијама прославља шездесету сезону. Шест деценија извођења комедија, водвиља, оперета те, најзад, гламурозних мјузикла, изнедрило је ово једино музичко позориште на нашим скученим просторима.

Рађање српског Бродвеја почело је ревијалном представом у згради на Црвеном крсту (организује је Исак Амар). Балерине, лепи костими оплеменили су тадашњи соцреалистички репертоар београдских позоришта. Затим је отворено Хумористичко позориште (1951), у стилу нашег великог комедиографа Нушића (комад „Др“ режира Јован Гец), да би праву слава дошла с комадом „Заједнички стан“ Драгутина Гуте Добричанина (режија др Марко Фотез), оспораваним од критике, хваљеним од публике.

Подстанарски статус у биоскопу „Београд“, поцепана седишта по којима су некада милели инсекти, полумрак на сцени, са које се симулира спектакл, само је део импровизоване стваралачке атмосфере почетака. Идејни творац Радивоје Лола Ђукић тражио је да позориште буде на Теразијама, јер булеварско позориште (које ће ускоро променити назив у Београдска комедија), какво недостаје Београду, „мора бити тамо где шетају бескућници и беспријатељници, где људи убијају време, а ми им онда понудимо смешно убијање самоће“, како пише у управо објављеној монографији овог позоришта.

Литерални мјузикл

Градским властима, међутим, није одговарало да се народ забавља, или су, можда, желели да штеде и на култури, те су стопили Београдску комедију и позориште на Црвеномкрсту. Нова, хибридна сцена добила је назив Савремено позориште (сезона 1959 /1960), највећу муку и тугу глумаца, управника, редитеља. Када се легендарни Чкаља (прославио се у чувеном енглеском водвиљу Бернарда Томаса „Чарлијева тетка“ у режији Лоле Ђукића ) пожалио тадашњем суверену Титу због фузије једног савременог, модерног позоришта са позориштем за народне масе, суверен није нашао за сходно да интервенише, али је тадашњи председник, ваљда за утеху великом комедијашу, уступио „Плави воз“ ансамблу Савременог позоришта да њиме отпутује у „белу“ Љубљану. Како у поменутој монографији сведочи глумица овог позоришта Бранка Митић, нико није знао ко је у возу. На станици у Љубљани свечани дочек: црвени теписи, агенти, упарађени железничари... А из воза, уместо политичке врхушке, испадају припити „хистриони“ узвикујући добро познате, сочне атрибуте на српском.

(/slika2)Током шездесетих почиње права слава овог позоришта. На велика врата улази „литерарни мјузикл“ (book musical), кроз ремек дело „Прича из западног кварта“ Леонарда Бернстајна (у режији Антона Мартија), трагична прича из предграђа Њујорка, где се срећу Ромео и Јулија модерног времена. Даљи развој овог распеваног театра обележиће и „Оклахома“ Роџерса и Хамерстејна, па „Моја љупка дама“ Бернарда Шоа, „Прича о коњу“ лава Толстоја, „Човек од ла Манче“ према Сервантесу. Мјузикл „Цигани лете у небо“ према Горком, забаву претачу у право и велико музичко позориште.

Потом Соја Јовановић, духовито, спретно и с умећем за креирање сценских заврзлама режира култне мјузикле: „Мој дечко“ Сендија Вилсона, „Волим своју жену“ Стјуарта и Колмена, „Малу ноћну музику“ Вилера и Сондхајма, и најзад „Кабаре“ Мастерофа, Кандера и Еба (режију потписује и Алиса Стојановић, а у главним улогама наступају Ана Софреновић, Раде Марјановић и Дара Џокић). Жељку Рајнер, мелодраматичну примадону оперетског и комичног жанра,замењују: Драган Лаковић, Властимир Ђуза Стојиљковић, Раде Марјановић, Тања Бошковић, Даница Максимовић...

Прослава под рушевинама и поплавом

На педесети рођендан овог позоришта, 1999, тадашњи управник Светислав Гонцић новинаре дочекује у чамцу, у теразијском „базену“: без шампањца, без званица, публике, поклона, аплауза, без иједног представника Скупштине града, али са „поштовањем и љубављу“, како је том приликом изјавио. Ново састајалиште глумачких избеглица сада је Дом Културе „Вук Караџић“. Далеко од центра, на Булевару, рођене су нове звезде: Никола Булатовић, Дејан Луткић, Драган Вујић – Вујке, Мина Лазаревић... Јагош Марковић режира једну од најбољих представа овог позоришта, „Лукрецију“, према комаду непознатог которског аутора, са Даницом Максимовић и Јаношом Тотом у главним улогама.

(/slika3)У новом веку (15. октобар 2005) засијали су реновирани фоаје, раскошно, црвено гледалиште, подигла се поново тешка плишана завеса. Долази нова радознала публика. Културна јавност аплаудира заборављеном „светилишту“. Десио се „A Chorus Line“ Џемса Керквуда и Николаса Дантеа (режија Михаило Вукобратовић), бродвејска прича о суровом свету аудиција, кроз које морају да прођу глумци не би ли једног дана угледали „светлости позорнице“.„Чикаго“ (текст Фреда Ебеа, Боба Фосија, режија Кокан Младеновић),  „зачудни“ мјузикл о корупцији, естради, „горка пилула упакована у шећерну вуну“, како каже редитељ, приказан је на „Стеријином позорју“ изазвавши бројне полемике критике и театролога који су у својим расправама и текстовима поставили питање: да ли је место музичког позоришта на фестивалу домаће драме?

 А онда „захуктано“ стижу Ковачевићеви „Маратонци“ (режија Кокан Младеновић), перверзни, морбидни и одлучни да прикажу публици да се у Европу улази новим изумом – крематоријумом. Незадржива је радост игре Марка Живића, као Ђенке, који тражи мало светлости у мраку једне гробарске фамилије и паланке, као што је незадржив плес играча у тинејџерској, љубавној сапуници „Бриљантин“ Џејкобса и Кејсија (режија Михаило Вукобратовић). Многа женска срца освојио је Иван Босиљчић („Цигани“ у режији Владимира Лазића) као страствени љубавник – скитница Лојко – Зобар.

Музичка „бајка“ се наставља...