Iranska kriza sve opasnija

Iran sve dublje tone u krizu koja od sukoba izazvanih optužbama za lažiranje predsedničkih izbora prerasta u ozbiljan politički sukob konzervativaca na vlasti i opozicionih reformista. Pogibija najmanje deset demonstranata na ulicama Teherana, Tabriza i Širaza poslednji je u nizu dokaza zaoštravanja: konzervativni režim predsednika Mahmuda Ahmadinežada pokazuje da nema nameru da odustane od sile, sledbenici reformskog lidera opozicije Mir Hosein Musavija dokazuju da neće odstupiti.

Talas demonstracija kakav nije viđen od vremena islamske revolucije 1979. zapljusnuo je Iran posle junskih predsedničkih izbora na kojima je Ahmadinežad ubedljivom većinom obezbedio drugi mandat, dok reformisti tvrde da su izbori pokradeni.

Desetine ljudi poginule su od tada u sukobima sa pripadnicima Revolucionarne garde i paravojne milicije Basidža. U nedelju je, tvrdi se, u atentatu ubijen i Musavijev rođak. Više od 300 ljudi uhapšeno je samo u Teheranu. U međuvremenu su izricane smrtne presude a neke novine zatvorene.

Vlasti su posle uličnih protesta početkom decembra nedvosmisleno stavile do znanja kako će se ponašati: „Od sada pa nadalje, nećemo imati milosti ni prema kome ko radi protiv nacionalne bezbednosti. Odlučno ćemo im se suprotstaviti”, izjavio je tužilac Golamhosein Mohseni-Edžaji.

Obećanje je ispunjeno iako teheranska policija tvrdi da su demonstranti poginuli na „sumnjiv način” i da među ubijenima ima i policajaca.

Indikativno je da se režim nije ustručavao da na demonstrante otvori vatru u danu u kome je Iran slavio smrt najsvetijeg šiitskog mučenika, imama Huseina. Odluka vlasti da se krvavo obračuna sa protivnicima baš na taj dan može da se pokaže kao veoma opasna.

Do sada su studenti predstavljali glavni bastion podrške reformistima. Umnogome zahvaljujući osloncu na silu, Ahmadinežad doprinosi da se front otpora širi.

Islamska Republika je u danima praznovanja Ašure zabranjivala svako nasilje, čak i tokom rata sa Irakom, pa ovakvim obračunom režim počinje protiv sebe da regrutuje ne samo obične vernike već i delove klera. Mnogi šiitski lideri, uključujući i neke koji pripadaju konzervativnom krugu oko vrhovnog vođe i Ahmadinežadovog zaštitnika, ajatolaha Ali Hamneija, smatraju da je reakcija vlasti prekomerna.

Ovome je svakako doprinela i nedavna smrt velikog ajatolaha Hoseina Ali Montazarija. Ovaj šiitski visokodostojanstvenik trebalo je da kao vrhovni vođa nasledi ajatolaha Homeinija, ali je na to mesto došao ajatolah Hamnei. Montazari je od tada sistematski kritikovao vlasti koje su pokušavale da ga izoluju u kućnom pritvoru u svetom gradu Komu.

„Smrt Hamneiju”, ponovo se čulo na demonstracijama, iako je doskora bila gotovo nezamisliva bilo kakva kritika vrhovnog vođe čija je uloga da arbitrira oko najosetljivijih pitanja Islamske Republike.

Iranske vlasti pokušavale su da zabrane komemoracije Montazariju, uključujući i zavođenje vanrednog stanja u njegovom rodnom mestu Madžafabadu, ali sve to je dodatno iritiralo hiljade običnih vernika. Usledili su obračuni i tamo gde ih do sada nije bilo.

„Ovo je mesec krvi, Jazid će pasti”, vikali su demonstranti po Teheranu izjednačavajući ajatolaha Hamneija sa Jazidom, umajadskim kalifom koji je 680. godine naredio da tokom bitke kod šiitskog svetog grada Karbale imam Husein bude ubijen i da mu se odrubi glava.

Nemiri u Iranu dodatno pojačavaju strah na Zapadu gde nema odgovora na pitanje kako će se Teheran postaviti oko spornog nuklearnog programa za koji SAD i Izrael tvrde da je u funkciji proizvodnje atomske bombe dok Iran ponavlja da ima pravo na mirnodopsko korišćenje nuklearne energije.

Iran je u septembru odaslao pozitivne signale međunarodnoj zajednici. Posle ženevskog sastanka Irana i Grupe 5+1 (pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN plus Nemačka) bivši direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju Mohamed el-Baradej podneo je svoj predlog koji je dobio solidnu podršku, ali nije imao u vidu unutrašnje vrenje u Iranu.

Razmena optužbi između Musavija i Ahmadinežada navela je SAD da zavedu nove sankcije koje se tiču proizvodnje nafte, glavnog izvora prihoda Irana. Svi su izgledi da će tenzija u Iranu nastaviti da se širi. Isto važi i za krizu sa međunarodnom zajednicom oko iranskih nuklearnih ambicija.