Slike jeze

Od našeg dopisnika

Beč – Izložba „Edvard Munk i jezovitost” u bečkom muzeju Leopold u naslovu nosi ime norveškog slikara ekspresionizma a bavi se temama koje već nekoliko vekova fasciniraju kako umetnike, tako i obične smrtnike. Munk je zastupljen sa 37 radova (crteža, litografija, ulja na platnu i drvoreza) kao nezaobilazni deo interesantne priče o rađanju slikarstva strahova, košmara i nepoznatog.

Drugi deo naslova – „jezovitost” – preuzet je iz istoimene naučne teze Sigmunda Frojda, objavljene 1919. Frojd je naveo da „u Grimovom rečniku iza ovog pojma stoji značenje nepoznato, strano, otuđeno, neprijatno itd. Tek od kraja 18. veka počinje da se primenjuje na osećanja i znači, između ostalog, grozu, užas, drhtavicu, strah (...) Jezivo je sve ono što bi trebalo da ostane sakriveno, tajna...” Sledeći Frojda, Šarl Bodler će izjaviti da je presudna osobina jezovitosti ambivalentnost u momentu kada se izgubi granica između zločinca i žrtve, dobrog i zlog, stvarnosti i uobrazilje. Bodler kao primer za to uzima crteže Fransiska de Goje.

Iako se ranim vesnicima turobnih likovnih motiva mogu smatrati upravo Goja i Đovani Batista Piranezi, jezovitost se vezuje za slikarstvo 19. veka i njegove poznate predstavnike – Gistava Moroa, Odilona Redona, Felisjena Ropa, Franca fon Štuka, Džemsa Esnora, Egona Šilea, Alfreda Kubina i Edvarda Munka.

Obimnu materiju „slikarstva jeze” teško je predstaviti u jednodimenzionalnom kontekstu horor-priče, zbog čega je izložba podeljena na sledeće teme: Edvard Munk, simboli podsvesnog, Snovi i košmari, Duhovi noći, Smrt i đavo, Jezoviti dom i Mrtvi grad – broji dve stotine remek-dela „slikarstva jeze”, od njenih najranijih tragova (Albreht Direr i Hijeronimus Boš) do zamaha ekspresionizma.

Književnost i slikarstvo su u 19. veku tesno povezani. Padom monarhije, u Francuskoj se teme u umetnosti menjaju i prestaju da budu zavisne od društveno-političke klime a mračna strana počinje da dobija na čari. Pojavom takozvanog gotičkog pokreta i Edgara Alana Poa, jeza kao tema prestaje da bude simbol razlaza sa hrišćanskom tradicijom i postaje sastavni deo kulture. E. A. Po vrši veliki uticaj na Šarla Bodlera (koji prevodi njegove priče na francuski jezik), na simbolizam Stefana Malarmea i fantastiku Žila Verna, ali njegov duh ostavlja veliki pečat i na slikare poput Džemsa Esnora i Alfreda Kubina. Do smene veka, slikari će se baciti na ilustracije književnih dela pisaca novog žanra. Alfred Kubin ilustruje Hofmanovog „Sablasnog dvojnika”, Odilon Redon Bodlerovo „Cveće zla”, Rudolf Jetmar Miltonov „Izgubljeni raj” itd.

Umetnike fasciniraju mračni parkovi i šume, mesečarenje, senke, veštice, okultizam, fobije i verovanje u duhove i „žive mrtvace”, sparoksizam i smrt, bića iz podzemlja, susret sa zločinom i nasiljem, groblja, psihički obolele osobe i lični demoni. Tipičnim metaforama i simbolima pridružuju se i sledeći motivi – konj kao demonsko biće, stepenice, voda kao preteći elemenat i praskozorje.

Kao izvor je citirano i nekoliko gradova koje su slikari doživljavali kao mesta zlokobnih dešavanja – Pariz, Berlin, Briž, Brisel, Oslo... Belgijski umetnici su imali specifičan odnos prema Brižu koji je dobio nadimak „Mrtvi grad” po Rodenbahovom romanu, a Ensor je predstavio Brisel kao grad po kojem hara Smrt. Berlin je bio mesto „zločina” Maksa Klingera, Krumau an der Moldau je kinjio dušu Egona Šilea...

Od rane mladosti okružen bolešću i siromaštvom i na početku karijere suočen sa neuspehom, Munk je bio sudbinski predodređen za mračne teme. Teško pogođen smrću svoje četrnaestogodišnje sestre, slikar stvara svoje prvo značajno platno, „Bolesno dete” (1885/86) koje, zbog kolorita i neortodoksnih poteza četkicom, izaziva velike polemike.

Osetljiv i sklon depresiji, Munk će tretirati mnoge teme kao bolest – njegova ljubavna serija platna izložena u Berlinu 1893. koja je evidentno više preteća nego romantična, navodi slikarevog prijatelja, poljskog kompozitora Pževbiševskog, da je opiše kao borbu demonskih žena i nemoćnih muškaraca. Pžebviševski je jednoj od tih kompozicija i kumovao novim imenom: tako je od „Ljubavi i bola” (1893) postao čuveni „Vampir”!

U jednom od stanja očajanja, Munk dovršava autoportret „Mesečar” (1923) koji se, po umetnikovoj ulozi žrtve, često dovodi u vezu sa Ibzenovom dramom Jon Gabriel Borkman (1896). Ispijen, razbarušene kose i odeven u bademantil, slikar prikazuje sebe u stanju dezorijentisanosti i psihičke labilnosti. Svoju krhku psihu Munk je u neku ruku opisao u eseju posvećenom svome najpoznatijem delu – litografiji „Krik” (1895) – zalasci sunca i teški oblaci nad Oslom u njemu su izazvali osećaj da prirodu, poput sečiva, reže prodorni, neprekidni krik.

Izložba traje do 18. januara.