Слике језе

Од нашег дописника

Беч – Изложба „Едвард Мунк и језовитост” у бечком музеју Леополд у наслову носи име норвешког сликара експресионизма а бави се темама које већ неколико векова фасцинирају како уметнике, тако и обичне смртнике. Мунк је заступљен са 37 радова (цртежа, литографија, уља на платну и дрвореза) као незаобилазни део интересантне приче о рађању сликарства страхова, кошмара и непознатог.

Други део наслова – „језовитост” – преузет је из истоимене научне тезе Сигмунда Фројда, објављене 1919. Фројд је навео да „у Гримовом речнику иза овог појма стоји значење непознато, страно, отуђено, непријатно итд. Тек од краја 18. века почиње да се примењује на осећања и значи, између осталог, грозу, ужас, дрхтавицу, страх (...) Језиво је све оно што би требало да остане сакривено, тајна...” Следећи Фројда, Шарл Бодлер ће изјавити да је пресудна особина језовитости амбивалентност у моменту када се изгуби граница између злочинца и жртве, доброг и злог, стварности и уобразиље. Бодлер као пример за то узима цртеже Франсиска де Гоје.

Иако се раним весницима туробних ликовних мотива могу сматрати управо Гоја и Ђовани Батиста Пиранези, језовитост се везује за сликарство 19. века и његове познате представнике – Гистава Мороа, Одилона Редона, Фелисјена Ропа, Франца фон Штука, Џемса Еснора, Егона Шилеа, Алфреда Кубина и Едварда Мунка.

Обимну материју „сликарства језе” тешко је представити у једнодимензионалном контексту хорор-приче, због чега је изложба подељена на следеће теме: Едвард Мунк, симболи подсвесног, Снови и кошмари, Духови ноћи, Смрт и ђаво, Језовити дом и Мртви град – броји две стотине ремек-дела „сликарства језе”, од њених најранијих трагова (Албрехт Дирер и Хијеронимус Бош) до замаха експресионизма.

Књижевност и сликарство су у 19. веку тесно повезани. Падом монархије, у Француској се теме у уметности мењају и престају да буду зависне од друштвено-политичке климе а мрачна страна почиње да добија на чари. Појавом такозваног готичког покрета и Едгара Алана Поа, језа као тема престаје да буде симбол разлаза са хришћанском традицијом и постаје саставни део културе. Е. А. По врши велики утицај на Шарла Бодлера (који преводи његове приче на француски језик), на симболизам Стефана Малармеа и фантастику Жила Верна, али његов дух оставља велики печат и на сликаре попут Џемса Еснора и Алфреда Кубина. До смене века, сликари ће се бацити на илустрације књижевних дела писаца новог жанра. Алфред Кубин илуструје Хофмановог „Сабласног двојника”, Одилон Редон Бодлерово „Цвеће зла”, Рудолф Јетмар Милтонов „Изгубљени рај” итд.

Уметнике фасцинирају мрачни паркови и шуме, месечарење, сенке, вештице, окултизам, фобије и веровање у духове и „живе мртваце”, спароксизам и смрт, бића из подземља, сусрет са злочином и насиљем, гробља, психички оболеле особе и лични демони. Типичним метафорама и симболима придружују се и следећи мотиви – коњ као демонско биће, степенице, вода као претећи елеменат и праскозорје.

Као извор је цитирано и неколико градова које су сликари доживљавали као места злокобних дешавања – Париз, Берлин, Бриж, Брисел, Осло... Белгијски уметници су имали специфичан однос према Брижу који је добио надимак „Мртви град” по Роденбаховом роману, а Енсор је представио Брисел као град по којем хара Смрт. Берлин је био место „злочина” Макса Клингера, Крумау ан дер Молдау је кињио душу Егона Шилеа...

Од ране младости окружен болешћу и сиромаштвом и на почетку каријере суочен са неуспехом, Мунк је био судбински предодређен за мрачне теме. Тешко погођен смрћу своје четрнаестогодишње сестре, сликар ствара своје прво значајно платно, „Болесно дете” (1885/86) које, због колорита и неортодоксних потеза четкицом, изазива велике полемике.

Осетљив и склон депресији, Мунк ће третирати многе теме као болест – његова љубавна серија платна изложена у Берлину 1893. која је евидентно више претећа него романтична, наводи сликаревог пријатеља, пољског композитора Пжевбишевског, да је опише као борбу демонских жена и немоћних мушкараца. Пжебвишевски је једној од тих композиција и кумовао новим именом: тако је од „Љубави и бола” (1893) постао чувени „Вампир”!

У једном од стања очајања, Мунк довршава аутопортрет „Месечар” (1923) који се, по уметниковој улози жртве, често доводи у везу са Ибзеновом драмом Јон Габриел Боркман (1896). Испијен, разбарушене косе и одевен у бадемантил, сликар приказује себе у стању дезоријентисаности и психичке лабилности. Своју крхку психу Мунк је у неку руку описао у есеју посвећеном своме најпознатијем делу – литографији „Крик” (1895) – заласци сунца и тешки облаци над Ослом у њему су изазвали осећај да природу, попут сечива, реже продорни, непрекидни крик.

Изложба траје до 18. јануара.