Zemlja talenata

 U očekivanju da se novogodišnje noći zapenuša šampanjac „milion”, sa TV ekrana liju se milioni dinara. Preciznije, reč je o stotinama hiljada evra. Iako je domaća valuta i stabilna i konvertibilna, u TV takmičenjima, kvizovima i lutrijama nagrade se iskazuju isključivo u evropskoj moneti. U tom pogledu u ovoj zemlji svi su izraziti evroentuzijasti.

Zahvaljujući Pink televiziji još jedan svetski format stigao je u Srbiju koja je sada dobila i svoj „najtalenat”. Ništa logičnije nego da medij koji diktira modu, kreira ukus, stvara zvezde, krene u potragu za darovitim anonimusima. Od njih mu stižu dvostruke programske koristi. Već samo predstavljanje veštih pojedinaca obezbeđuje seriju zanimljivih i zabavnih emisija, punih dobre muzike, pesme, plesa, glume, akrobatike, iluzionizma... A zatim, u perspektivi, sledi trajnije bogaćenje ukupne ponude novim licima jer je u stalnom porastu medijska glad za šoumejkerima, izvođačima svih vrsta.

Pinkova serija „Ja imam talenat” pomogla je svakom od učesnika da sa svojim umećem izađe na veliku scenu i predstavi ga masovnoj publici. Što se odraslih tiče, pretpostavka je da imaju dovoljno zrelosti da procene šta im je donela novonastala situacija i da odluče kako će ona dalje uticati na njihov lični život. Kad su u pitanju deca i veoma mladi, kojih je bila polovina među deset finalista, valjalo bi pripaziti kako će se oni dalje nositi sa stečenom slavom.

Pokazalo se da ti dečaci opremljeni specijalnim „stajlingom” i te prenašminkane devojčice već shvataju pravila estradnog ponašanja, da im je do popularnosti veoma stalo i da do svog pojavljivanja na televiziji mnogo drže. Od početka do kraja takmičenja dobijali su na sigurnosti nastupa i gubili donekle na detinjoj naivnosti i spontanosti. Ali za generacije koje odrastaju uz TV Pink, odnosno uz televiziju uopšte kao medij koji postaje najmoćniji u uspostavljanju opšteg sistema vrednosti i obezbeđuje modele njegove brze promocije i širenja, to je umnogome razumljivo.

Izvesnu „vaspitnu poruku” u tom smislu delimično su pokušavali da im upute članovi žirija svojim komentarima na koje su ih, inače prečesto, pozivali i „prozivali” voditelji programa. U toj sudijskoj trojci Danica Maksimović bila je najsklonija iskazivanju emocija koje je prelazilo u egzaltiranost. Aleksandar Milić Mili bio je dobronamerno srdačan, sasvim posvećen zaduženju i spreman da se potrudi oko obrazloženja i saveta. Ivan Tasovac držao se, mudro, opštih mesta i utisaka i duhovitim obrtima i opaskama izbegavao da se upušta u stručne analize ili ocene.

O konačnom pobedniku (virtuozni dečji muzički trio Piler) odlučivala je publika. Ovaj vid SMS glasanja postao je princip u televizijskim programima. Presudan je za ishod rijaliti šou programa, ali i kao sadržaj informativno-političkih magazina. Mnogo je građana spremnih da se maše mobilnog telefona i zarad „Velikog brata”, „Farme”, „Srvajvera”, i zbog „Stanja nacije”, „Utiska nedelje”....

Sve je to lepo i demokratski. Dobro bi bilo da se gledalački entuzijazam za odabir favorita, i glasanje za njih, prenese i na lokalne, republičke, predsedničke izbore (kad ih bude). Pa da većina odluči o stvarima koje su istinski važne za sve.