Više od kućnog ljubimca

U skupštinskoj proceduri je Evropska konvencija o zaštiti kućnih ljubimaca, a njene preteče su sigurno tri poslanice Skupštine Srbije.

Milica Vojić-Marković, poslanik DSS-a, oduvek je bila „zaljubljena” u životinje i imala psa, a od 1993. godine je i kinološki sudija. Njena omiljena rasa su rotvajleri koje je gajila 35 godina i pročitala sve knjige o njima. Sada njena porodica, muž i dva sina, ima psa, mačku, dve madagaskarske vodene kornjače, ribice i ptice zebe. Zato se njen suprug šali da su oni gosti u kući. Srećom, kuća u Valjevu ima baštu a Miličin suprug takođe mnogo voli životinje. Upoznali su se na obuci pasa a on je u to vreme imao nemačkog ovčara.

Mačak Tigar ima sedam meseci, a njegova majka je odlutala. Dok nije nestala bila je gazdarica i odlično se slagala s poslednjim rotvajlerom Hogarom kome je ostavljala svoje mačiće da ih čuva kada je izlazila iz kuće. Poslednji rotvajler je uginuo početkom godine a nasledio ga je francuski buldog Gile, vršnjak mačka. Tigar i Gile se sada beskrajno vole. Gile, crni pas s belom portiklicom i lepim očima, veoma je razmažen, baca se na sve i raduje se. On je izbor mlađeg sina Mateje (15). Starijeg sina Bogdana (16) čuvao je rotvajler Gustav.

„Moji rotvajleri su bili svetski šampioni. Gustav je i sa 14 godina mogao da ode na svako takmičenje. Šetajući ga, otišla sam na porođaj. On je bio poseban. Dok nisam ostala u drugom stanju, svako veče mi je ležao na stomaku dok sam gledala televiziju, a od tada, iako mu ništa nisam rekla, više nije. Kada sam otišla u bolnicu nije hteo da jede, pa je muž donosio meso kako bih ga dotakla rukama, što je upalilo. Dovodio ga je i ispod prozora bolnice da bi ga smirio.”

„Odbolujem svakog psa koji ugine. A dok su živi treba da naučimo da im se posvetimo. U blizini kuće imamo kej i svakodnevno šetam psa, tako se malo osamim i odmorim. Ranije je pas bio ekonomska životinja a sada je dobar za borbu protiv stresa.”

(/slika2)Vesna Marjanović, poslanik DS-a, ima dva mešanca, Malu od 15 godina i njenog sina Mapeta od 14 godina. Kaže da je otkad zna za sebe imala pse. Olakšavajuća okolnost je što s roditeljima i bratom sada živi u kući u Beogradu, inače ne bi imala vremena da se brine o njima.

Otac Mondo je bio koker a Mala mešanac. Odrasli su Africi gde je porodica boravila jedno vreme. I tamo su imali kuću pa su psi živeli pravi pseći život. U dvorištu su imali svoju kuću a kada je Mondo uginuo, Mala i Mapet nikada više nisu ušli u nju.

„Najviše vole mog brata ali su privrženi celoj porodici, sada možda najviše mojoj majci jer ih ona hrani. Moj otac kaže da mu se oni najviše obraduju i ne traži pare. Otac Mondo je bio nepodnošljiv a Mala i Mapet su dobri. Ova tri psa su ispratila našu porodičnu priču od 1990. godine. Nismo želeli da ih ostavimo u Africi, a kada smo ih doveli ovde prvi sneg je za njih bio šok. Sada su stari i najdraži im je zvuk koji potiče iz kuhinje jer vole da jedu. Ne penju se na trosede i krevete, vrlo su privrženi, traže pažnju i dobijaju je. Bilo bi mi nezamislivo da nemam psa.”

Judita Popović, iz LDP-a, kaže da nije mogla ni da pretpostavi da će jednog dana imati devet mačaka i jednog psa. Sve je počelo 1993. godine kada su na ulici našli jednu povređenu i gladnu mačku. Odneli su je u stan da je nahrane, da se ugreje i da se rastanu. Za završni deo plana niko od ukućana nije imao srca.

Nazvali su je Nina, predvideli joj mesto na parketu, a ona zauzela fotelju. Volela je da jede sardine isključivo bez ulja, omacila je prelepe mačiće i živela devet godina. „Ispostavilo se da je Nina bila začetnik mačije invazije na naše živote. Oni su nas nalazili a mi smo ih prihvatali. Preselili smo se u kuću i tako su postali naši: Dule lavlje srce, jer je bio izuzetno hrabar mačak, Mića iz Begeja, koga sam vadila iz jezera pored suda, dok sam čekala početak suđenja, Gari koji je dobio nadimak Rimljanin, jer je jeo do povraćanja pa je nastavljao da jede, poučen neprijatnim iskustvom gladi.

Nebojša, sijamski mačak, ušetao je u naše dvorište, kada se naljutio na svoju vlasnicu. Žena je dolazila i molila ga da se vrati ali on joj je uporno okretao leđa odbijajući čak i da je pogleda. Anju su doneli taksijem iz Beograda, imala je četiri godine, odrasla je u stanu i nikada nije videla nebo. Fascinantno je posmatrati tu mačku kako uživa u novoosvojenoj slobodi. Voli vetar, kišu, sunce.

Voli da se češlja i da se divimo njenoj lepoti. Svako veče kada se vraćam iz Beograda tu je odbor za doček od devet mačaka i kuce Dodija. Zrenjanin je veliki grad i ima mnogo maca i kučića, koji su ljudskom nebrigom postali lutalice, ali ima i nas koji smo spremni da im pomognemo. Ovom društvu nedostaje empatija, saosećanje, solidarnost i briga za drugoga. To su osećanja koja se uče. Za prvu lekciju bih predložila: ’Nađite neku životinju’. Kada nju zavolite, onda će biti lako.”

Ivana Anojčić