Више од кућног љубимца

У скупштинској процедури је Европска конвенција о заштити кућних љубимаца, а њене претече су сигурно три посланице Скупштине Србије.

Милица Војић-Марковић, посланик ДСС-а, одувек је била „заљубљена” у животиње и имала пса, а од 1993. године је и кинолошки судија. Њена омиљена раса су ротвајлери које је гајила 35 година и прочитала све књиге о њима. Сада њена породица, муж и два сина, има пса, мачку, две мадагаскарске водене корњаче, рибице и птице зебе. Зато се њен супруг шали да су они гости у кући. Срећом, кућа у Ваљеву има башту а Миличин супруг такође много воли животиње. Упознали су се на обуци паса а он је у то време имао немачког овчара.

Мачак Тигар има седам месеци, а његова мајка је одлутала. Док није нестала била је газдарица и одлично се слагала с последњим ротвајлером Хогаром коме је остављала своје мачиће да их чува када је излазила из куће. Последњи ротвајлер је угинуо почетком године а наследио га је француски булдог Гиле, вршњак мачка. Тигар и Гиле се сада бескрајно воле. Гиле, црни пас с белом портиклицом и лепим очима, веома је размажен, баца се на све и радује се. Он је избор млађег сина Матеје (15). Старијег сина Богдана (16) чувао је ротвајлер Густав.

„Моји ротвајлери су били светски шампиони. Густав је и са 14 година могао да оде на свако такмичење. Шетајући га, отишла сам на порођај. Он је био посебан. Док нисам остала у другом стању, свако вече ми је лежао на стомаку док сам гледала телевизију, а од тада, иако му ништа нисам рекла, више није. Када сам отишла у болницу није хтео да једе, па је муж доносио месо како бих га дотакла рукама, што је упалило. Доводио га је и испод прозора болнице да би га смирио.”

„Одболујем сваког пса који угине. А док су живи треба да научимо да им се посветимо. У близини куће имамо кеј и свакодневно шетам пса, тако се мало осамим и одморим. Раније је пас био економска животиња а сада је добар за борбу против стреса.”

(/slika2)Весна Марјановић, посланик ДС-а, има два мешанца, Малу од 15 година и њеног сина Мапета од 14 година. Каже да је откад зна за себе имала псе. Олакшавајућа околност је што с родитељима и братом сада живи у кући у Београду, иначе не би имала времена да се брине о њима.

Отац Мондо је био кокер а Мала мешанац. Одрасли су Африци где је породица боравила једно време. И тамо су имали кућу па су пси живели прави псећи живот. У дворишту су имали своју кућу а када је Мондо угинуо, Мала и Мапет никада више нису ушли у њу.

„Највише воле мог брата али су привржени целој породици, сада можда највише мојој мајци јер их она храни. Мој отац каже да му се они највише обрадују и не трaжи паре. Отац Мондо је био неподношљив а Мала и Мапет су добри. Ова три пса су испратила нашу породичну причу од 1990. године. Нисмо желели да их оставимо у Африци, а када смо их довели овде први снег је за њих био шок. Сада су стари и најдражи им је звук који потиче из кухиње јер воле да једу. Не пењу се на троседе и кревете, врло су привржени, траже пажњу и добијају је. Било би ми незамисливо да немам пса.”

Јудита Поповић, из ЛДП-а, каже да није могла ни да претпостави да ће једног дана имати девет мачака и једног пса. Све је почело 1993. године када су на улици нашли једну повређену и гладну мачку. Однели су је у стан да је нахране, да се угреје и да се растану. За завршни део плана нико од укућана није имао срца.

Назвали су је Нина, предвидели јој место на паркету, а она заузела фотељу. Волела је да једе сардине искључиво без уља, омацила је прелепе мачиће и живела девет година. „Испоставило се да је Нина била зачетник мачије инвазије на наше животе. Они су нас налазили а ми смо их прихватали. Преселили смо се у кућу и тако су постали наши: Дуле лавље срце, јер је био изузетно храбар мачак, Мића из Бегеја, кога сам вадила из језера поред суда, док сам чекала почетак суђења, Гари који је добио надимак Римљанин, јер је јео до повраћања па је настављао да једе, поучен непријатним искуством глади.

Небојша, сијамски мачак, ушетао је у наше двориште, када се наљутио на своју власницу. Жена је долазила и молила га да се врати али он јој је упорно окретао леђа одбијајући чак и да је погледа. Ању су донели таксијем из Београда, имала је четири године, одрасла је у стану и никада није видела небо. Фасцинантно је посматрати ту мачку како ужива у новоосвојеној слободи. Воли ветар, кишу, сунце.

Воли да се чешља и да се дивимо њеној лепоти. Свако вече када се враћам из Београда ту је одбор за дочек од девет мачака и куце Додија. Зрењанин је велики град и има много маца и кучића, који су људском небригом постали луталице, али има и нас који смо спремни да им помогнемо. Овом друштву недостаје емпатија, саосећање, солидарност и брига за другога. То су осећања која се уче. За прву лекцију бих предложила: ’Нађите неку животињу’. Када њу заволите, онда ће бити лако.”

Ивана Анојчић