Megalomanska šarena parada

Konfuzan i predugačak, otupelih oštrica, sav podređen efektima i upakovan u priču koja se da svesti na osrednju bajku za uzrast deteta od desetak godina – takav je, u najkraćem, „Avatar”, novi film Džejmsa Kamerona.

Velikom filmskom magu se ipak mora priznati da niko kao on ne ume da potroši i zaradi tako ogromne pare. Čak i za nešto što se, na nivou sadržaja, može nazvati i najobičnijim „mlaćenjem prazne slame”, a na nivou forme i spektakularnom vizuelno-tehničkom ekstravagancijom kojom više treba da se bave kompjuterski genijalci, recenzenti video-igara, majstori fotošopa, negoli filmski kritičari.

No, šta je tu je. Pred nama je najskuplja filmska produkcija svih vremena, film u 3-D tehnici, bliskiji animiranom nego klasičnom igranom filmu, megalomanska šarena parada najnovijih tehničko-tehnoloških dostignuća, s kojima Kameron ni izdaleka ne nudi ono što je nudio u svojim prethodnim filmovima, poput „Terminatora”, „Istinitih laži”, a o „Titaniku” da i ne govorimo. Sve su to, baš kao i „Avatar”, bile komercijalne bombe ali su ih, za razliku od ovog poslednjeg filma, krasile inventivnost i stvaralačka originalnost.

Štos sa avatarima, odavno popularizovan zahvaljujući kompjuterskim igricama, već je viđen i iskorišćen u nizu filmova, a Kameron sada samo pokušava da mu pridoda jednu novu dimenziju baveći se projekcijom sveta budućnosti. Taj svet smešten je na daleku planetu Pandora, na koju su se iskrcali zemaljski naučnici u nameri da se domognu dragocenog minerala koji bi rešio zemaljsku energetsku krizu. Da bi umilostivili domorodačka plemena, visoka bića plave kože i žutih očiju, Zemljani su smislili avatare – imitacije domorodaca, sa zadatkom da nagovore stanovništvo Pandore da prepusti nalazište minerala...

Tu sada nailazimo na prilično problematičan i neinventivan zaplet. S jedne strane, priča o sukobu „okrutnih” zavojevača i „idiličnih” i neiskvarenih domorodaca poprima sve obrise praistorijske filmske matrice naučene napamet još iz vremena filmova o kaubojima i Indijancima. S druge, Kameron na iznenađujuće providan način pokreće aluzije na niz američkih intervencija po svetu, od Vijetnama do Iraka, na uništavanje prašuma i sve moguće goruće probleme sveta, usput se služeći čitavim serijalom banalnih dijaloga. Uz sve to, baveći se i tragičnom sudbinom kolektiva, opasno „gazi” i po patetici.

Za „Avatar” se može još reći i da je očekivano politički korektan film. Iako vidno fasciniran vojnom tehnologijom, Kameron ipak kritikuje militarizam, uz to i pohlepu velikih kompanija, a samim tim i surovost kapitalizma. Međutim, i ove su priče već hiljadu puta ispričane, a jednu od njih priča trenutno i Obama. No, Kameron kao da o tome nije obavešten, kao da je izgubio kontakt sa realnošću, pao s Marsa ili Pandore, svejedno. Neko sa njegovim talentom, zanatskom veštinom i vizuelnom darovitošću, ovo sebi ipak nije smeo da dozvoli.