STRAZBUR PROTIV DEJTONA

Da li su 11 aneksa Dejtonskog sporazuma razlog da se posle 11 godina "entitetskog života" sada ruši i dejtonska BiH? Jer, predlog rezolucije koji se našao pred parlamentarnom skupštinom Saveta Evrope u Strazburu, a u kojoj se traži ukidanje Republike Srpske preko rušenja Dejtonskog sporazuma, koji su na zahtev ekstremnih bošnjačkih političkih stranaka predložili Mevlut Kovosoglu iz Turske i Kino Sasi iz Finske (opet Finac), izazvao je pravu buru političkih reagovanja u Banjaluci.

Čelni ljudi Republike Srpske, predsednik Dragan Čavić i premijer Milorad Dodik upozorili su "da je to poziv za ukidanje dejtonske BiH, i da bi takva rezolucija dovela do teške unutrašnje, pa i regionalne krize, kao i do dezintegracije BiH".

Naime, predlagači rezolucije traže ukidanje entitetskog glasanja, revidiranje teritorija unutar BiH, uvođenje samo jednog umesto sadašnja tri jezika, a sve to zbog "efikasnosti i održivosti države BiH".

Oni koji već godinama hvale Dejtonski mirovni sporazum kažu da je okončao rat u BiH, zahvaljujući njemu rekonstruisana je BiH u svojim državnim granicama, njegovim potpisivanjem ostvarena je jedna od bitnih pretpostavki za normalizaciju stanja na prostoru bivše Jugoslavije.

U Dejtonski sporazum ugrađena su osnovna svojstva vladajućeg modela razvoja u postbipolarnom periodu, oličena u parlamentarnoj demokratiji, tržišnoj privredi i uvažavanju korpusa ljudskih prava.

Oni koji dezavuišu Dejtonski sporazum tvrde da je jedinstvena BiH sa dva entiteta na duži rok teško održiva veštačka konstrukcija i da se radi o grešci u "statičkom proračunu" samog mirovnog sporazuma.

Naravno, ni Turčin ni Finac koji su predlagači nove rezolucije u Strazburu, kao uostalom ni ostali parlamentarci Saveta Evrope nemaju volje, a verovatno ni znanja, da se dublje upuste u kontekst formiranja BiH u nekadašnjoj Jugoslaviji, kontekst stvaranja samostalne republike čemu je više doprinelo uzdržavanje od politički delikatnog uplitanja u njenu deobu između Srbije i Hrvatske, nego oslanjanje na neke elemente njene istorijske državnosti.

BiH je bila "Jugoslavija u malom" i kada se Jugoslavija raspala na osnovu iskazane želje etnički manje-više homogenih republika da uspostave potpuno suverene države, a sve uz pomoć određenih međunarodnih faktora, BiH je već bila na ivici raspada u skladu sa nastojanjima i Srba i Hrvata da se pripoje matičnim državama i nacijama.

Sprečeno je to od strane SAD i međunarodne zajednice koja se angažovala da sačuva multietničku BiH.

Ali, osnovno geslo rata u BiH nije bilo za multinacionalnu državu, ili protiv nje, već je svaka etnička grupa sledila svoje interese i ciljeve, pri čemu su Bošnjaci, naravno, težili očuvanju države u kojoj su i najbrojniji. Izvesne distinkcije između etničkih skupina i njihovih vođa u tom ratnom geslu nisu presudnije uticale i na tok sukoba.

S druge strane, Dejtonski mirovni sporazum nije počivao na bezuslovnoj kapitulaciji nijedne ratujuće strane, pa ni srpske. Srbi u BiH nisu tretirani kao poražena strana koja bi zbog toga jedina, ili u najvećoj meri, bila prisiljena na davanje koncesija.

Konačno, ne zbog procentualnog učešća u broju stanovnika, već zbog činjenice da su Srbi u jednom trenutku rata držali oko 70 odsto teritorije BiH, oni su u Dejtonu i dobili 49 odsto teritorije BiH, što znači da je međunarodna zajednica priznala rezultate rata, iako je osudila sam rat.

Malo pre toga, prihvatila je i ratne vođe kao pregovarače u cilju sklapanja mira. Sve su to kompromisi Dejtonskog sporazuma. Istina, sve tri strane u BiH morale su da pristanu i na neke bolne koncesije: Srbi, pre svega, oko Sarajeva i Brčkog, Bošnjaci su pristali na državu sa dva entiteta, a Hrvati na rešenje u Posavini i na mali uticaj u Federaciji.

No, najveći kompromis Dejtonskog sporazuma leži između stvarnosti i doktrine, sa otvorenim pitanjem da li će stvarnost demantovati doktrinu, ili će doktrina izmeniti stvarnost? Drugim rečima, stvarnost u BiH je proizvod istorijske zaostavštine i posledica rata.

U tom smislu ona i predstavlja jednog od pokusnih miševa u Hantingtonovoj laboratoriji. Otuda i opravdano pitanje da li će ona moći da bude izmenjena i prevaziđena doktrinarnim inkrustacijama i anticipacijama sadržanim u Dejtonskom mirovnom sporazumu? Hoćemo li, dakle, posle toliko godina sprovođenja Dejtonskog sporazuma biti i svedoci zloupotrebljenog Fukujaminog kraja istorije baš u Bosni i Hercegovini?

Jovo, Mujo i Ivo bi na to verovatno rekli: "daj, bolan, pusti tog Fukujamu", ali sudbina dejtonske BiH zapravo je još dosta neizvesna. Kao država, BiH će sigurno postojati sve dok to bude htele SAD i nijedan unutrašnji, ili spoljni politički faktor to neće moći da dovede u pitanje. No, druga mogućnost, da BiH zaista bude "efikasna i održiva država" , kako to sada zagovaraju u parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope u Strazburu, jeste da ona, ali obavezno i čitav region što pre uđu u EU. Sve drugo provocira regionalnu krizu.