СТРАЗБУР ПРОТИВ ДЕЈТОНА

Да ли су 11 анекса Дејтонског споразума разлог да се после 11 година "ентитетског живота" сада руши и дејтонска БиХ? Јер, предлог резолуције који се нашао пред парламентарном скупштином Савета Европе у Стразбуру, а у којој се тражи укидање Републике Српске преко рушења Дејтонског споразума, који су на захтев екстремних бошњачких политичких странака предложили Мевлут Ковосоглу из Турске и Кино Саси из Финске (опет Финац), изазвао је праву буру политичких реаговања у Бањалуци.

Челни људи Републике Српске, председник Драган Чавић и премијер Милорад Додик упозорили су "да је то позив за укидање дејтонске БиХ, и да би таква резолуција довела до тешке унутрашње, па и регионалне кризе, као и до дезинтеграције БиХ".

Наиме, предлагачи резолуције траже укидање ентитетског гласања, ревидирање територија унутар БиХ, увођење само једног уместо садашња три језика, а све то због "ефикасности и одрживости државе БиХ".

Они који већ годинама хвале Дејтонски мировни споразум кажу да је окончао рат у БиХ, захваљујући њему реконструисана је БиХ у својим државним границама, његовим потписивањем остварена је једна од битних претпоставки за нормализацију стања на простору бивше Југославије.

У Дејтонски споразум уграђена су основна својства владајућег модела развоја у постбиполарном периоду, оличена у парламентарној демократији, тржишној привреди и уважавању корпуса људских права.

Они који дезавуишу Дејтонски споразум тврде да је јединствена БиХ са два ентитета на дужи рок тешко одржива вештачка конструкција и да се ради о грешци у "статичком прорачуну" самог мировног споразума.

Наравно, ни Турчин ни Финац који су предлагачи нове резолуције у Стразбуру, као уосталом ни остали парламентарци Савета Европе немају воље, а вероватно ни знања, да се дубље упусте у контекст формирања БиХ у некадашњој Југославији, контекст стварања самосталне републике чему је више допринело уздржавање од политички деликатног уплитања у њену деобу између Србије и Хрватске, него ослањање на неке елементе њене историјске државности.

БиХ је била "Југославија у малом" и када се Југославија распала на основу исказане жеље етнички мање-више хомогених република да успоставе потпуно суверене државе, а све уз помоћ одређених међународних фактора, БиХ је већ била на ивици распада у складу са настојањима и Срба и Хрвата да се припоје матичним државама и нацијама.

Спречено је то од стране САД и међународне заједнице која се ангажовала да сачува мултиетничку БиХ.

Али, основно гесло рата у БиХ није било за мултинационалну државу, или против ње, већ је свака етничка група следила своје интересе и циљеве, при чему су Бошњаци, наравно, тежили очувању државе у којој су и најбројнији. Извесне дистинкције између етничких скупина и њихових вођа у том ратном геслу нису пресудније утицале и на ток сукоба.

С друге стране, Дејтонски мировни споразум није почивао на безусловној капитулацији ниједне ратујуће стране, па ни српске. Срби у БиХ нису третирани као поражена страна која би због тога једина, или у највећој мери, била присиљена на давање концесија.

Коначно, не због процентуалног учешћа у броју становника, већ због чињенице да су Срби у једном тренутку рата држали око 70 одсто територије БиХ, они су у Дејтону и добили 49 одсто територије БиХ, што значи да је међународна заједница признала резултате рата, иако је осудила сам рат.

Мало пре тога, прихватила је и ратне вође као преговараче у циљу склапања мира. Све су то компромиси Дејтонског споразума. Истина, све три стране у БиХ морале су да пристану и на неке болне концесије: Срби, пре свега, око Сарајева и Брчког, Бошњаци су пристали на државу са два ентитета, а Хрвати на решење у Посавини и на мали утицај у Федерацији.

Но, највећи компромис Дејтонског споразума лежи између стварности и доктрине, са отвореним питањем да ли ће стварност демантовати доктрину, или ће доктрина изменити стварност? Другим речима, стварност у БиХ је производ историјске заоставштине и последица рата.

У том смислу она и представља једног од покусних мишева у Хантингтоновој лабораторији. Отуда и оправдано питање да ли ће она моћи да буде измењена и превазиђена доктринарним инкрустацијама и антиципацијама садржаним у Дејтонском мировном споразуму? Хоћемо ли, дакле, после толико година спровођења Дејтонског споразума бити и сведоци злоупотребљеног Фукујаминог краја историје баш у Босни и Херцеговини?

Јово, Мујо и Иво би на то вероватно рекли: "дај, болан, пусти тог Фукујаму", али судбина дејтонске БиХ заправо је још доста неизвесна. Као држава, БиХ ће сигурно постојати све док то буде хтеле САД и ниједан унутрашњи, или спољни политички фактор то неће моћи да доведе у питање. Но, друга могућност, да БиХ заиста буде "ефикасна и одржива држава" , како то сада заговарају у парламентарној скупштини Савета Европе у Стразбуру, јесте да она, али обавезно и читав регион што пре уђу у ЕУ. Све друго провоцира регионалну кризу.