Koncepti i putopisi

Loše održavanje, izložba fotografija Milana Aleksića (1954) u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, ispituje ostatke destrukcije u našem prostoru. Sazdana od kritički intoniranih poruka, izložba angažovano bije iz dva oruđa: pojedinačnom slikom, i smisaonom celinom. U uvodnom tekstu je napisano da "većina fotografija iz ove serije nose izjedajući tužni osećaj prolaznosti i samoće".

Odista, ljudi su nekud nestali, ali su i te kako ostali njihovi derutni tragovi. Aleksićev iskaz je često vrlo sažet. Katkad je naizgled iskoračio iz teme u dosetku (plakat sa figurom političara, kojim je oblepljeno drvo u seoskoj bašti, npr), ali ni tada nije promašio cilj. I na drugim, ozbiljnijim, mestima se izmami pokoji osmejak, gorak ili saučesnički. Tamo gde autor ostaje na suptilno udenutom humoru zapravo je najjači, jer iskra duhovitosti uvek nosi i dozu optimizma. Dobro je što je tako, budući da ništa na svetu, osim smrti, nije ni toliko crno, a ni toliko oštećeno da se ne bi moglo popraviti. Kod poruka ove vrste publika ne voli bukvalnosti, a ni pesimističku znakovitost. Još manje voli da je podsećate na ono što bi najradije da zaboravi. Ali zadatak stvaraoca nije da zataškava, nego da ukaže na ono što nas sve boli. Milan Aleksić je prihvatio taj rizik.

Ovo nisu fotografije na kakve smo navikli. Beskompromisne su, ne koketiraju s gledaocem, ne ulaguju se, niti se libe da budu na liniji "estetike ružnog". Treba ih posmatrati kao iskorak iz klime kakva vlada u srpskoj fotografiji, hrabar potez da se stavi prst u sopstveno oko ako to doprinosi ozdravljenju. U isto vreme čitamo ih i kao poruku da se smisao i funkcija fotografije može shvatiti i na jedan nov način. Slike se dobro drže na zidovima galerije, deluju moćno. Ne razbacuju se suvišnom lepotom, a i pitanje je ne bi li, da su robovale kanonima tradicije, tako radile u korist sopstvene štete. Vrlo dobra, a i potrebna izložba.

Sjaj u očima Tibeta, izložba fotografija Branislava Brkića (1960) priređena najpre u Beogradu (maj), zatim u Narodnom muzeju u Čačku (od 24. juna), polazi od figura i likova Tibetanaca, iznurenih i napaćenih, u svakom pogledu namučenih surovim prirodnim okruženjem, i uvek suznih očiju.

Prizori, mada zanimljivi, sami po sebi ne nude obilje lepote, ali te fotografije jesu lepe. Polazna tačka je surovi realizam, ali, korak po korak, autor prevodi te motive u "svoje slike". Ne samo što je umeo da pronađe privlačne prizore, nego je znalački doveo sadržajno, fotografsko i likovno do vidljivog sklada. Svaka slika je delo za sebe, ali to nipošto ne škodi celini, koja se može pratiti kao revija ljudi i prizora jednog egzotičnog prostora. Tu i tamo slike prelaze crtu putopisa, naročito crno-beli primerci, dok fotografije u boji pretežno ostaju na tom tragu. Katkad se oseti kompjuterska ruka, dorada, naročito na portretima snažnih kontrasta, čija veličina, mora se priznati, ne doprinosi uvek punoj izražajnosti dela.

Naglašena umivenost prizora dovodi do povišene idealizacije, i ključni je momenat koji nas ometa da Brkićeva dela bez ostatka svrstamo u lajf-fotografiju, makar da je to bilo njegovo polazište. Dobro je što je svaki primerak pažljivo napravljen i može živeti sopstveni život i izvan celine. Te fotografije se gledaju sa prijatnom lakoćom. One ne mudruju, ne kritikuju, ne političare niti dociraju, nego su ono što jesu – lepe slike! U ovoj fazi autorskog razvoja Branislava Brkića, odskora nosioca zvanja majstora umetničke fotografije, ni to nije malo. Gledano u celini, to je škola dobre fotografije, kakvu ne bi trebalo zapostaviti pod uticajem nekih drugih, takođe potrebnih, ali svakako ne jedino mogućih škola.