Концепти и путописи

Лоше одржавање, изложба фотографија Милана Алексића (1954) у Музеју примењене уметности у Београду, испитује остатке деструкције у нашем простору. Саздана од критички интонираних порука, изложба ангажовано бије из два оруђа: појединачном сликом, и смисаоном целином. У уводном тексту је написано да "већина фотографија из ове серије носе изједајући тужни осећај пролазности и самоће".

Одиста, људи су некуд нестали, али су и те како остали њихови дерутни трагови. Алексићев исказ је често врло сажет. Каткад је наизглед искорачио из теме у досетку (плакат са фигуром политичара, којим је облепљено дрво у сеоској башти, нпр), али ни тада није промашио циљ. И на другим, озбиљнијим, местима се измами покоји осмејак, горак или саучеснички. Тамо где аутор остаје на суптилно уденутом хумору заправо је најјачи, јер искра духовитости увек носи и дозу оптимизма. Добро је што је тако, будући да ништа на свету, осим смрти, није ни толико црно, а ни толико оштећено да се не би могло поправити. Код порука ове врсте публика не воли буквалности, а ни песимистичку знаковитост. Још мање воли да је подсећате на оно што би најрадије да заборави. Али задатак ствараоца није да заташкава, него да укаже на оно што нас све боли. Милан Алексић је прихватио тај ризик.

Ово нису фотографије на какве смо навикли. Бескомпромисне су, не кокетирају с гледаоцем, не улагују се, нити се либе да буду на линији "естетике ружног". Треба их посматрати као искорак из климе каква влада у српској фотографији, храбар потез да се стави прст у сопствено око ако то доприноси оздрављењу. У исто време читамо их и као поруку да се смисао и функција фотографије може схватити и на један нов начин. Слике се добро држе на зидовима галерије, делују моћно. Не разбацују се сувишном лепотом, а и питање је не би ли, да су робовале канонима традиције, тако радиле у корист сопствене штете. Врло добра, а и потребна изложба.

Сјај у очима Тибета, изложба фотографија Бранислава Бркића (1960) приређена најпре у Београду (мај), затим у Народном музеју у Чачку (од 24. јуна), полази од фигура и ликова Тибетанаца, изнурених и напаћених, у сваком погледу намучених суровим природним окружењем, и увек сузних очију.

Призори, мада занимљиви, сами по себи не нуде обиље лепоте, али те фотографије јесу лепе. Полазна тачка је сурови реализам, али, корак по корак, аутор преводи те мотиве у "своје слике". Не само што је умео да пронађе привлачне призоре, него је зналачки довео садржајно, фотографско и ликовно до видљивог склада. Свака слика је дело за себе, али то нипошто не шкоди целини, која се може пратити као ревија људи и призора једног егзотичног простора. Ту и тамо слике прелазе црту путописа, нарочито црно-бели примерци, док фотографије у боји претежно остају на том трагу. Каткад се осети компјутерска рука, дорада, нарочито на портретима снажних контраста, чија величина, мора се признати, не доприноси увек пуној изражајности дела.

Наглашена умивеност призора доводи до повишене идеализације, и кључни је моменат који нас омета да Бркићева дела без остатка сврстамо у лајф-фотографију, макар да је то било његово полазиште. Добро је што је сваки примерак пажљиво направљен и може живети сопствени живот и изван целине. Те фотографије се гледају са пријатном лакоћом. Оне не мудрују, не критикују, не политичаре нити доцирају, него су оно што јесу – лепе слике! У овој фази ауторског развоја Бранислава Бркића, одскора носиоца звања мајстора уметничке фотографије, ни то није мало. Гледано у целини, то је школа добре фотографије, какву не би требало запоставити под утицајем неких других, такође потребних, али свакако не једино могућих школа.