Rokenrol je svet učinio lepšim...

Ove nedelje navršava se trideset godina od osnivanja grupe „Električni orgazam”. Nastao u zlatnim godina jugoslovenskog „novog talasa”, „Orgazam” je, uz „Ju grupu” i „Riblju čorbu” jedan od najstarijih rokenrol bendova na prostorima bivše Jugoslavije. Za razliku od prva dva sastava, „Orgazam” je nastao u vreme koje se u muzičkom i kulturološkom smislu znatno razlikovalo od ranijih perioda. U intervjuu za „Politiku”, gitarista, pevač i frontmen „Električnog orgazma” Srđan Gile Gojković osvrnuo se na protekle tri decenije, uspone i padove u karijeri popularnog sastava, „zlatne” godine roka, ali i one manje lepe, kada je bavljenje muzikom praktično gubilo svaki smisao. Razgovor u opuštenoj, neformalnoj atmosferi jednog beogradskog kluba Gile je započeo konstatacijom da je „novi talas”, osim osveženja u zvuku tadašnjih sastava, doneo i sasvim drugačije poimanje muzike.

– U to vreme kao da je podvučena crta i krenulo se sa novim idejama. Mnoge moje kolege početkom osamdesetih uopšte nisu bile blagonaklone prema roku šezdesetih i sedamdesetih.

Ali čak i u to vreme „Orgazam” nije bio puki novotalasni bend?

Mi nismo na scenu kročili slušajući samo pank. Ja sam te 1980. imao 19 godina, a rok sam slušao od dvanaeste tako da sam u celu priču ušao sa dobrom „podlogom”.

Iz prve postave „Orgazma”, pored vas, tu je još i Ljubomir Đukić koji se u bend vratio 2004. godine?

Mali broj ljudi zna da sam Ljubu upoznao u Krojdonu, u Engleskoj, krajem sedamdesetih, i to preko njegovog mlađeg brata Zvonimira, Đuleta Đukića („Van Gog”). Đule mi je prišao i pitao me šta slušam, a kad sam mu, između ostalog, naveo i mnoga imena hard i simfo roka, rekao je da bi se ja muzički dobro uklopio sa Ljubom. Eto, naše prijateljstvo i saradnja traju i danas.

U prvih nekoliko godina osamdesetih stvari su se za „Orgazam” odvijale kao na filmskoj traci: kompilacija „Paket aranžman”, tri studijska albuma, brojni koncerti, čuveni nastupi u Poljskoj... Kako vi pamtite taj period?

(/slika2)To je bilo možda jedino vreme kada je prostor bivše Jugoslavije stajao rame uz rame sa celim svetom. U Beogradu se sviralo kao i u Londonu ili Njujorku. Ni pre, a posebno ne posle, takav period se nije dogodio. A zašto je baš tada bilo tako, ni danas ne znam.

Da li ste tada vi, ali i vaše kolege, gajile nadu da se rokenrolom svet može promeniti?

Svet se delimično i jeste promenio zahvaljujući muzici, ali možda ne na način i u meri u kojoj su to neki očekivali. Ako ništa drugo, rokenrol je, bar simbolično, učinio svet lepšim. Nažalost, on te sam po sebi ne može učiniti boljim čovekom. Znam neke bezvezne ljude koji slušaju rok, kao i neke genijalce koji uopšte ne slušaju muziku. Da bi se svet promenio potrebni su prvenstveno kvalitetni ljudi, nezavisno od posla kojim se bave.

Grupa je promenila više postava, ali se u periodu druge polovine osamdesetih ustalila, po mnogima, i najuspešnija postava „Orgazma”?

To je relativna stvar, neki vole postave iz naših ranijih faza, neki iz kasnijih, ali činjenica je da smo Švaba (Zoran Radomirović), Banana (Branislav Petrović) i ja u bendu zajedno punih 25 godina. Naravno, period kada smo iz poluandergraunda zakoračili u mejnstrim ne bi bio ni izbliza tako uspešan da nije bilo maestralnog Čavketa (Goran Čavajda). „Zlatna” postavka, kako je vi zovete, bila je rezultat toga što smo mi od benda napravili koherentnu celinu.

Ali, „Orgazam” se ipak razlikovao od tadašnjih mejnstrim bendova?

Možda zato što smo pokušavali da tadašnju jugoslovensku publiku „navučemo” na ono što mi sviramo, a ne da joj pružamo samo ono što ona želi. Tu vrstu ustupaka „Orgazam” nikad nije pravio. Drago mi je da se i posle svih ovih godina sa ponosom osvrćem na albume iz tog perioda, kao što su „Distorzija” ili „Letim, sanjam, dišem”.

Čini se da se ni u koncertnom pogledu ne dodvoravate previše publici, bez obzira na to da li svirate u relativno manjim prostorima (poput poslednjeg koncerta na „Akademiji”, 2. januara ove godine), ili na primer pred 100.000 ljudi („Bir fest” pre nekoliko godina)?

Prvenstveno gledamo da se mi dobro zabavimo na bini. Ako je nama dobro, to će mnogi osetiti u publici, i ta atmosfera će se proširiti. I veliki i mali prostori nose svoju draž kao i problematiku. Najviše volim koncerte gde je kritična masa oko hiljadu do dve hiljade ljudi. Onda se uklopi i atmosfera „velikog” koncerta, koji opet zadrži deo svoje intime. Lepo je tokom svirke videti nasmejana lica u publici.

Kako ocenjujete činjenicu da je pesma „Igra rokenrol cela Jugoslavija” (iz 1988. godine) postala megahit sredinom devedesetih, upravo u periodu raspada zemlje, a puštala se i na mestima gde se uopšte ne sluša rok?

Nažalost, i sami znate kakve su bile devedesete. Niko od nas nije imao pravnih ili bilo kakvih drugih uticaja na taj čudni i pomalo paradoksalni splet okolnosti. Tu pesmu je svako mogao da pušta u kom kontekstu je hteo, pa su je tako i ljudi različito doživljavali. Ali to se često događalo sa hitovima kod nas i u svetu. Meni je, na primer, jedno vreme bilo muka od pesme „Hej Džo” (smeh).

Snimali ste i svirali u teškim godinama za muziku. Da li je to, između ostalog, uticalo na vaš zvuk tokom poslednje decenije prošlog veka?

Svakako da jeste. Ljudima inače nije bilo do svirke. A i mi nismo svirali radi zabave, već u inat opštem zlu koje nas je sve snašlo. I publika je to videla. Mi smo, na primer, sjajno prihvaćeni u Sloveniji, već 1992. godine, gde smo, zbog rata, od praktično domaćeg benda postali egzotika za ljude koji tamo žive.

Od poslednjeg studijskog izdanja prošlo je skoro osam godina. Hoće li trideseti rođendan „Orgazma” obeležiti i novi album?

Album „To što vidiš, to i jeste” svetlost dana će ugledati najverovatnije na proleće. Snimamo ga nekoliko godina, što se nikad ranije nije desilo. Ali ovaj bend i njegova muzika su uvek imali svoj ritam. Možda ne bi ni valjalo da taj ritam ubrzavamo ili usporavamo, jer onda to ne bi bilo to. „Orgazam” i njegove pesme su u neku ruku oduvek pomalo stvarale nas, a ne samo suprotno.

Adrijan Čolaković

---------------------------------------------------------

Sletanje na „Rolingston” planetu

„Električni orgazam” je jedini srpski bend koji je svirao kao predgrupa legendarnim „Rolingstonsima” (na spektakularnom koncertu britanskog sastava na Ušću, 2007. godine). Gile (koji je i privatno veliki ljubitelj i poznavalac karijere „Stonsa”) dodaje da je ovim nastupom ostvario jedan od dečačkih snova.

– U više navrata sam rekao da bi mi bilo dovoljno da se samo popnem na binu na kojoj oni sviraju. Ovako, biti u bekstejdžu i svirati pre njih, to je kao da si sleteo i postao deo njihove planete, planete „Rolingston”. A dugovečnost ove grupe ujedno može da služi za primer i nama i mnogim mlađim sastavima.