Рокенрол је свет учинио лепшим...

Ове недеље навршава се тридесет година од оснивања групе „Електрични оргазам”. Настао у златним година југословенског „новог таласа”, „Оргазам” је, уз „Ју групу” и „Рибљу чорбу” један од најстаријих рокенрол бендова на просторима бивше Југославије. За разлику од прва два састава, „Оргазам” је настао у време које се у музичком и културолошком смислу знатно разликовало од ранијих периода. У интервјуу за „Политику”, гитариста, певач и фронтмен „Електричног оргазма” Срђан Гиле Гојковић осврнуо се на протекле три деценије, успоне и падове у каријери популарног састава, „златне” године рока, али и оне мање лепе, када је бављење музиком практично губило сваки смисао. Разговор у опуштеној, неформалној атмосфери једног београдског клуба Гиле је започео констатацијом да је „нови талас”, осим освежења у звуку тадашњих састава, донео и сасвим другачије поимање музике.

– У то време као да је подвучена црта и кренуло се са новим идејама. Многе моје колеге почетком осамдесетих уопште нису биле благонаклоне према року шездесетих и седамдесетих.

Али чак и у то време „Оргазам” није био пуки новоталасни бенд?

Ми нисмо на сцену крочили слушајући само панк. Ја сам те 1980. имао 19 година, а рок сам слушао од дванаесте тако да сам у целу причу ушао са добром „подлогом”.

Из прве поставе „Оргазма”, поред вас, ту је још и Љубомир Ђукић који се у бенд вратио 2004. године?

Мали број људи зна да сам Љубу упознао у Кројдону, у Енглеској, крајем седамдесетих, и то преко његовог млађег брата Звонимира, Ђулета Ђукића („Ван Гог”). Ђуле ми је пришао и питао ме шта слушам, а кад сам му, између осталог, навео и многа имена хард и симфо рока, рекао је да би се ја музички добро уклопио са Љубом. Ето, наше пријатељство и сарадња трају и данас.

У првих неколико година осамдесетих ствари су се за „Оргазам” одвијале као на филмској траци: компилација „Пакет аранжман”, три студијска албума, бројни концерти, чувени наступи у Пољској... Како ви памтите тај период?

(/slika2)То је било можда једино време када је простор бивше Југославије стајао раме уз раме са целим светом. У Београду се свирало као и у Лондону или Њујорку. Ни пре, а посебно не после, такав период се није догодио. А зашто је баш тада било тако, ни данас не знам.

Да ли сте тада ви, али и ваше колеге, гајиле наду да се рокенролом свет може променити?

Свет се делимично и јесте променио захваљујући музици, али можда не на начин и у мери у којој су то неки очекивали. Ако ништа друго, рокенрол је, бар симболично, учинио свет лепшим. Нажалост, он те сам по себи не може учинити бољим човеком. Знам неке безвезне људе који слушају рок, као и неке генијалце који уопште не слушају музику. Да би се свет променио потребни су првенствено квалитетни људи, независно од посла којим се баве.

Група је променила више постава, али се у периоду друге половине осамдесетих усталила, по многима, и најуспешнија постава „Оргазма”?

То је релативна ствар, неки воле поставе из наших ранијих фаза, неки из каснијих, али чињеница је да смо Шваба (Зоран Радомировић), Банана (Бранислав Петровић) и ја у бенду заједно пуних 25 година. Наравно, период када смо из полуандерграунда закорачили у мејнстрим не би био ни изблиза тако успешан да није било маестралног Чавкета (Горан Чавајда). „Златна” поставка, како је ви зовете, била је резултат тога што смо ми од бенда направили кохерентну целину.

Али, „Оргазам” се ипак разликовао од тадашњих мејнстрим бендова?

Можда зато што смо покушавали да тадашњу југословенску публику „навучемо” на оно што ми свирамо, а не да јој пружамо само оно што она жели. Ту врсту уступака „Оргазам” никад није правио. Драго ми је да се и после свих ових година са поносом осврћем на албуме из тог периода, као што су „Дисторзија” или „Летим, сањам, дишем”.

Чини се да се ни у концертном погледу не додворавате превише публици, без обзира на то да ли свирате у релативно мањим просторима (попут последњег концерта на „Академији”, 2. јануара ове године), или на пример пред 100.000 људи („Бир фест” пре неколико година)?

Првенствено гледамо да се ми добро забавимо на бини. Ако је нама добро, то ће многи осетити у публици, и та атмосфера ће се проширити. И велики и мали простори носе своју драж као и проблематику. Највише волим концерте где је критична маса око хиљаду до две хиљаде људи. Онда се уклопи и атмосфера „великог” концерта, који опет задржи део своје интиме. Лепо је током свирке видети насмејана лица у публици.

Како оцењујете чињеницу да је песма „Игра рокенрол цела Југославија” (из 1988. године) постала мегахит средином деведесетих, управо у периоду распада земље, а пуштала се и на местима где се уопште не слуша рок?

Нажалост, и сами знате какве су биле деведесете. Нико од нас није имао правних или било каквих других утицаја на тај чудни и помало парадоксални сплет околности. Ту песму је свако могао да пушта у ком контексту је хтео, па су је тако и људи различито доживљавали. Али то се често догађало са хитовима код нас и у свету. Мени је, на пример, једно време било мука од песме „Хеј Џо” (смех).

Снимали сте и свирали у тешким годинама за музику. Да ли је то, између осталог, утицало на ваш звук током последње деценије прошлог века?

Свакако да јесте. Људима иначе није било до свирке. А и ми нисмо свирали ради забаве, већ у инат општем злу које нас је све снашло. И публика је то видела. Ми смо, на пример, сјајно прихваћени у Словенији, већ 1992. године, где смо, због рата, од практично домаћег бенда постали егзотика за људе који тамо живе.

Од последњег студијског издања прошло је скоро осам година. Хоће ли тридесети рођендан „Оргазма” обележити и нови албум?

Албум „То што видиш, то и јесте” светлост дана ће угледати највероватније на пролеће. Снимамо га неколико година, што се никад раније није десило. Али овај бенд и његова музика су увек имали свој ритам. Можда не би ни ваљало да тај ритам убрзавамо или успоравамо, јер онда то не би било то. „Оргазам” и његове песме су у неку руку одувек помало стварале нас, а не само супротно.

Адријан Чолаковић

---------------------------------------------------------

Слетање на „Ролингстон” планету

„Електрични оргазам” је једини српски бенд који је свирао као предгрупа легендарним „Ролингстонсима” (на спектакуларном концерту британског састава на Ушћу, 2007. године). Гиле (који је и приватно велики љубитељ и познавалац каријере „Стонса”) додаје да је овим наступом остварио један од дечачких снова.

– У више наврата сам рекао да би ми било довољно да се само попнем на бину на којој они свирају. Овако, бити у бекстејџу и свирати пре њих, то је као да си слетео и постао део њихове планете, планете „Ролингстон”. А дуговечност ове групе уједно може да служи за пример и нама и многим млађим саставима.