Dinar ili evro – pitanje je sad

Preživeli smo ekonomsku krizu prošle godine, ali još nismo izašli iz nje. Da bismo izašli iz krize potrebni su nam mnogo veći obim trgovine sa Evropom i mnogo manji rizik investiranja. Napuštanje dinara kao nesigurnog sredstva plaćanja i prelazak na evro bio bi dobar korak u tom pravcu. Režim fleksibilnog kursa zasnovan na ciljnoj inflaciji suviše je skup za nas i nije ostvario osnovni cilj zbog koga je uveden. Umesto toga, stvorio je dvovalutni sistem – paralelno funkcionisanje dinara i evra – u kome prelazak s jedne na drugu valutu stvara nepotrebne troškove i kursne razlike, izaziva nesigurnost i održava se samo zahvaljujući visokim kamatnim stopama. Dakle, 2010.godina mogla bi da bude godina u kojoj ćemo ozbiljno početi da radimo na poboljšanjuprivrednog okruženja. Prelazak na evro bio bi samo jedna, ali svakako veoma korisna promena.

Pretri godine MMF je sačinio svoju redovnu analizu finansijskog i monetarnog sistema Srbije u skladu sa mandatom iz člana 4 Statuta. Posebna pažnja bila je posvećena pitanju režima deviznog kursa. Ta analiza je poznatai zasniva se na rangiranju pet grupa razloga za i protiv fiksnog, odnosno fleksibilnog kursa. Njen rezultat je nedvosmisleno govorio u prilog fiksnog kursa. Međutim, fond je ipak predložio fleksibilankurs, jer su mislili da je finansijski sistem Srbije ranjiv i da je fleksibilankurs bolji instrument za borbu protiv (špekulativnog) priliva kapitala ili mogućih spoljnih šokova. Ispalo je da su dali loš savet. Kada se ta ista analiza danas ponovi i uključe se podaci za prethodne tri godine još veći broj indikatora govori u prilog fiksnomkursu.

No, za fiksni kurs dinara je sada kasno, jer niko ne veruje u dinare. Osim za plaćanje poreza i računa u samoposlugama, dinar se više ne koristi. Na jedan dinar štednje u dinarima, građani štede trideset dinara u devizama. Da veruju u dinar, taj odnos bio bi obrnut. Niprivreda nije drugog mišljenja. Dve trećine najšireg novčanog agregata M3 je u evrima. Tome odgovara depozitna struktura banaka. Više od 70 odsto svih depozita su depoziti u devizama. Ako bismo zamislili guvernera kao kapitena fudbalskog tima, on komanduje igračima samo u svom šesnaestercu. Možda tako može da sačuva sopstvenu mrežu, ali sasvim sigurno gol ne može nikada da dā.

Naravno, nijedan oblik deviznog kursa nije savršen. U našoj istoriji imali smo fiksni kurs, na primer sa uvođenjem „deda Avramovog” dinara, i njegov spektakularni krah posle manje od dve godine. Na drugoj strani, ni prilagođavanje kursa na udar svetske ekonomske krize ne bi izdržalo da nismo dobili spoljnu finansijsku podršku. Štaviše, klizanje dinara krajem 2008. godineje podstaklo, a ne sprečilo, pad deviznih rezervi. Razlog je bio jednostavan. Značajan deo deviznih rezervi bio je u obliku obaveznih depozitabanaka na osnovu devizne štednje građana. Nepoverenje u dinar, podgrejano nepoverenjem u banke, istopilo je devizne rezerve za dve milijarde evra za nešto više od dva meseca.

Da se vratim na naše pitanje dinar ili evro. Ekonomske prilike svake zemlje se menjaju. Već sam naveo da postoji pet grupa razloga koji upućuju na jedan ili drugi oblik deviznog kursa. U našim današnjim uslovima stepen ekonomske integracije sa EU, strah od promenljivog kursa i priroda makroekonomskih šokova su takvi da dominiraju nad protivrazlozima koji su u vezi sastepenomrazuđenosti trgovine i finansijske integracije. Naša privreda je mala otvorena privreda u kojoj je udeo izvoza i uvoza robeu BDP-u skoro 70 odsto. Istovremeno, udeo izvoza na evropodručje, zajedno sa područjem koje je vezano za evro, iznosi preko 80 odsto. Uz to, sinhronizacija našeg privrednog ciklusa sa onim u evrozoni u poslednjih pet godina je neverovatno visoka. Varijabilnost kursa ozbiljno ograničava trgovinu i investicije između dve privredne zone koje su visoko integrisane. Prelazak na evro definitivno bi otklonio ovo ograničenje.

Da liulazak u EU predstavlja prepreku za uvođenje evra kao platežnog sredstva? Nikako. Evropska centralna banka neće se radovati tome, ali ništa neće ni da uradi da to spreči. Ruku na srce, ona to ni ne može da spreči. Jednostrano uvođenje evra neke male zemlje ne znači članstvo u evrozoni. Naravno, pregovori oko članstva u EU obuhvatiće i pitanje evra. Ali pregovori su pregovori. Ko danas tvrdi da će nas evro diskvalifikovati za članstvo u EU naivno veruje da će nas tamo primiti sa visokom inflacijom, preteranim budžetskim deficitom ili nekontrolisanim javnim dugom – sve pod uslovom da koristimo dinare, a ne evro. Ne vidim ozbiljne razloge zašto ne bismo u procesu kandidature želeli da popravimo naše finansije, budžet i bankarski sistem. Ako ta želja bude iskrena, kao što je bila u slučaju ukidanja viza, naći će se rešenje i evro neće biti prepreka za članstvo u EU. U međuvremenu, koristi od toga biće višestruke.

Ekonomista, profesor univerziteta