Srbija izvan NATO – zašto?

Ozbiljna diskusija o članstvu Srbije u NATO odgađa se godinama jer političke kvazielite ove zemlje nemaju dovoljno hrabrosti da građanima objasne šta je to NATO i kakve bi koristi Srbija u budućnosti mogla da ima od članstva u tom vojnopolitičkom savezu.

Međunarodni institut za bezbednost, čiji sam programski direktor, pokrenuo je prošle godine seriju konferencija širom Srbije pod naslovom ,,Srbija sa jakim saveznicima ili neutralna”, sa idejom da se građanima ponude potpune informacije o tome šta je NATO i zašto bi Srbija, po našem mišljenju, trebalo da postane članica tog saveza. Pozivali smo sve relevantne institucije, nevladine organizacije i pojedince koji se bave ovim problemom, ali niko ko se javno suprotstavlja članstvu Srbije u NATO nije se pojavio na našim skupovima da javno ukrstimo argumente. Ministarstvo odbrane je slalo svoje predstavnike koji se, naravno, kao vojnici nisu izjašnjavali o političkim pitanjima, ali su jasno stavili do znanja da se vojska može reformisati na dva načina: prema standardima NATO-a ili na pogrešan način. Sa aspekta nacionalne bezbednosti treba biti veoma maštovit i neupućen u zbivanja u savremenom svetu pa Srbiju zamisliti kao bezbednu zemlju izvan NATO.

NATO nije samo vojni savez, on je danas najmanje to, on je pre svega politički i bezbednosni savez u kome civilni programi saradnje među članicama višestruko premašuju broj vojnih programa. Sve novoprimljene članice NATO (pre svega bivše članice sovjetskog bloka) imale su ogromne ekonomske koristi od pristupanja savezu, jer su višestruko povećane strane investicije, upravo zbog činjenice da je članstvo u NATO dokaz da su te države stabilne, bezbedne i da dele vrednosti na kojima počiva evroatlantska zajednica.

NATO je organizacija u kojoj se sve odluke donose uz saglasnost svih članica: dovoljno je da samo jedna članica bude protiv pa da odluka ne bude doneta. Ovakav način odlučivanja omogućava svakoj državi članici da u potpunosti očuva svoj državni suverenitet i predstavlja mogućnost da se u dnevnim konsultacijama promovišu i ostvare nacionalni interesi svake članice. Neka ,,PatriJoti” objasne zašto je za Srbiju štetno da bude u društvu najjačih država sveta i da poseduje tako moćan mehanizam za zaštitu svojih nacionalnih interesa, posebno u uslovima postojećih pretnji i onih za koje je pitanje dana kada će postati ozbiljni bezbednosni problemi.

Važno je znati da kada uđete u NATO nijedna odluka ne može biti nametnuta, tako da će ,,naša deca ginuti za američke interese u Avganistanima, Iracima, Iranima”, samo ukoliko naš parlament donese takvu odluku. Onaj ko ne veruje neka se raspita koliko Grčka, kao stara članica NATO-a, ima vojnika u Avganistanu, koliko je grčkih aviona učestvovalo u bombardovanju SR Jugoslavije i zašto Makedonija nije članica NATO. Neka se raspita i koliko je i kakvih problema bilo sa Turskom zbog imenovanja aktuelnog generalnog sekretara NATO i šta je Turska dobila da ne blokira taj izbor? Veoma je važno i to zbog čega NATO nije u Iraku. Ko prikupi odgovore na ova pitanja može da diskutuje o tome kako kada uđete u NATO morate slepo da slušate diktat SAD.

Šta reći na ocenu: ako uđemo u NATO ljutiće se Rusi? Da se Rusi toliko ljute zbog bilo čijeg članstva u NATO napustili bi Partnerstvo za mir i ne bi postojao Savet NATO – Rusija, kroz koji se odvija veoma intenzivna saradnja. Pored toga, Rusija ima odnose sa Bugarskom (članicom NATO i strateškim ruskim partnerom na Balkanu – istovremeno) o kojima Vojislav Koštunica može samo da sanja. Bilateralni odnosi Rusije i većine članica NATO-a mnogo su bolji nego odnosi Rusije i ,,neutralne” Srbije. Dragi ,,PatriJoti”, Srbija je, na žalost nekih od vas, još suverena i nezavisna država i odluke o njenom pristupanju međunarodnim organizacijama se neće donositi u Moskvi, Briselu, Vašingtonu ili bilo kojoj stranoj prestonici.

Ozbiljan problem u odnosima Srbije i NATO-a je naravno pitanje agresije iz 1999. godine. Ovo pitanje jedino smatram vrednim ozbiljne rasprave.

Srbija je 1999. godine bila žrtva agresije NATO. Sada je 2010. godina, smatram da je prošlo mnogo vremena od tada (Nemačka je 1954. postala članica NATO, iako su je 1945. do temelja porušile i razbile na dva dela SAD i ostale zemlje). Rat između SR Jugoslavije i NATO završen je juna 1999. Kumanovskim sporazumom. Ako je taj rat tada završen, onda je on nebitan za pitanje naših budućih savezništava sa bivšim ratnim protivnicima. Istorija je puna takvih primera. Zalaganje za integraciju Srbije u EU i istovremeno protivljenje članstvu u NATO zbog agresije iz 1999. vrhunac je licemerja. Nemačka, Velika Britanija, Italija, Holandija i druge članice EU, koje su nas bombardovale 1999, prihvatljive su nam kao saveznice u EU, ali nam nisu prihvatljive kao saveznice u NATO! Ko ovo objasni svaka mu čast.

Što se mene tiče pravo je pitanje zašto Srbija već nije u NATO.

programski direktor Međunarodnog instituta za bezbednost